гледај да не постанеш сит месеца у костима или да ти лето не напусти југ Уме она да растера птице раскрвари  небо Крећи се ван бинарног Разума О()дај се у сновима Пусти змију не скаче за врат Врат чувај од бесног пса учио нас човек Један два три Укини низове река Графиконе исто поништи Неће

Ovo je baš neki dobar dan NIšta se posebno nije desilo I verovatno neće I ne mora Prohladno jutro svakodnevica popodne spokojno miriše na kafu na tamni biskvit i fil od narandže preliven čokoladom miriše iako taj kolač nisam čak ni napravila ipak grizem ga slasno nevidljivi slatkiš nevidljivim zubima Sunce je danas tako nežno

Razumem sunce Nije me čaša mamurluku predala treznog Ni konobarica stolu zbog ašikovanja To bi muka leđno da zapliva u grudima preko alkohola Jeste, lomio sam jezik za zakon bez reda I za noć ispio stoleće tražeći razbigarde (po)remetio javni mir Uranjao u astal da kucnem čelom u drvo I sebi zavalio šamar da prebrojim

Моји монолози су само начин да кажем не ђаволима који заузимају увек исту страну када је рат Мада никада није извесно чија ће рука пасти у окршају титана Ђаволима који се стапају у масу толико да тек привид може да открије намере мумијског режима Сви знамо иза каквих решетака те ставља привид и каквом ће

Želim da te zagrlim i poljubim, da nestanemo iz ovog surovog sveta. Neka se tvoja duša prepusti meni svim svojim  bićem. Prepusti se,približi mi se, i neka samo naša ljubav postoji. Tek kada  se prepustiš, pribiješ se uz mene, poljubiš me nežno kako samo ti znaš, videćeš da je moje srce  tvoje sklonište.

Још једног дана, осећам се као да заувек корачам. Зар не постоји месечина тамо негде? Само те чујем у удаљеним ехоима, гледам у небо и осећам се као да ми се ближи крај.   Још једног дана, и још увек се присећам. Отишла си а као да си ту, само те чујем у удаљеним ехоима,

Толико је видела Испод дрвета, испод крошње, уживања у поветарцу. Ту је увек била, са паром, богатим и сиротим, који љубав започиње. Ту је увек слушала, поред улице, поред фењера, врисак и жар како горе. Ту је увек стајала, иза куће, иза ограде, пркосила свима и свакоме. Ту је увек чекала птице да одлете, камин

Било једне зиме пуне сете и сетих се судбе проклете. Где се среће и радости људи сетише једне даме из града, једне даме најлепше. Њену доброту и њену љупку душу сви заволише, a ja заволех највише.   Сваки корак одмерен и сваки покрет беше савршен. Смеха и песме њено присуство призваше. О какве завиди беше

Grof Monte Kristo, nakon sto godina samoće, nađe se na putu… A tamo braća Karamazovi i Ana Karenjina, čekajući Godoa, stoje na čarobnom bregu. Posmatraju idiota koji rukama svojim pokušava da dohvati sunce i viče: Hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! hiljadu sunaca! Nije to predeo slikan čajem, Tu nema ruže malog princa, Gospođica tu ne traži

Željan tvoje ljubavi čeznja si u srcu mom, tvoj osmeh mi je svetlost, tvoj dodir kao san, u očima tvojim svetlost beskrajna sja, bez tebe više ni trena ne mogu ja. Korak tvoj donosi radost u mom svetu, tvoj glas mi je pesma, nežna i tiha. Ispunjena su moja jutra tvojom lepotom, s tobom, draga,

Načinio sam je od blata Nakon 34 uzastopnih aprila Dar božanstvu samoće Zbog odbačenih zagrljaja I punih ruku praznina Od retkih pahulja na šalu slažući vetar na vetar dahom u jedan po receptu sazvežđa Bez plana i građevinske dozvole Za dom u tuđini A onda sam joj darivao i moja krila Da preleti beskraj I

Na kraju sveta je jedno drvo. Visoko je i kraj mu se ne vidi. Pod njim zastane svako pre nego što ode. Da se odmori i ostavi šta ima da ostavi. Zato nam se čini da ne ostaje ništa. Naspram visokog drveta sve je zanemarljivo malo.