Potraži me u odbačenim krilima svilenih moljaca Poslednjem dahu septembra Zaostaloj kapi ispijenog Bermeta Kocki leda na dlanu U okrenutoj šoljici jutarnje kafe Dok zabadaš prstom želju Možda me opet bude u nekom pabu U pogledu sumnjivih lica Kada sunce zakrvavi nebo kao tog decembra Ili dok usisavaš prošlost i ribaš uspomene iz spavaće sobe

nema te vise u mojim memoarima niti imam tvoj broj memorisan da me boli kao logorski . kosa mi ponovo raste i pronasla sam pravu nijansu sive koja na tebe ne lici   tvoji prsti nisu mojima zapetljani ni u jednoj prici odavno je nestalo interesovanje za pitanje koga od jutros ljubis jer sustina jedna

Sinoć krenuo kući zagrejan nosio osminu sa sirom u levoj zbirku Mike u desnoj Besedismo o poeziji Plavom čuperku i kako nešto teži poput kocke šećera zamisli 21 gram A šta to tačno beše ne znam Isprekidanim linijama što katastarski dele drum poput avlije jedan prizor je jecao Raskrsnica zaliči na ušće semafor na lučki

Mladi gorani Izvinjavam se za pokradene cvetne pašnjake i šumice migrirane u pesme Uskoro će aterirati jesen Kolektivno svi na neplaćeno i čim istrunu poslednje dunje ostaće šipak da se bere Zemlja ode na globalno zagrevanje u poslednoj četvrtini da napravi razliku Zbog dece Neću biti mutav kao gavran sa komadom sira u kljunu Sviknut

Umem da sam hladan, umem da sam vreo. Umem da budem i ono što nisam hteo. To je neretko do drugih i do onih u meni. I ko ih jebe sve ponekad! I to mora. Oprostićeš mi što opsujem i ljubim te istim usnama. Ti umeš da se lepo ljubiš i da baš lepo rukom

Možda i imamo sličan ugao kamere na ovaj svet. I pre prve klape koja je pala, prstom smo dodirnili mesto fokusa. Ne živimo u konceptu, živimo u procepu sopstvenih trauma i unapred naučenih igara i uloga podobnih za javno prikazivanje. Osmeh se još jedino prožima kao iskren reper na trgu našeg nesvesnog i kao kakav

Ne znam kako da se to namestim da ne otkrivam šta osećam jer, šta mislim ne znam, a osećam nešto po prvi put. Sedim pored tebe i gledamo u istom pravcu. Oduvek smo tako i jedino znali – rame uz rame. Smem li da o nama pričam u množini? Možda je vreme za prva lica

Želeo sam te onako kako se sa četiri godine želi žuti plastični kamion iz izloga u onoj prodavnici u Knez Miloševoj kuda me majka vodila sredom kada je bio pijačan dan. Želeo sam te tako blesavo i dečje naivno ne mareći što mi je trideset i četiri, a tebi tek tri manje. Neki će me

Zvao sam te onomad trebao sam te zvonilo je dugo… i odzvonilo do srednjeg uha Bez odgovora Verovao sam da si opet van dometa kao i obično nedostupan Možda je centrala zavijala u pošti. Često je bez veze kad jesen udara u odžak odbija o oluke i mlati prazne žice Uvek si zauzet nekim ko

Не тако топлог мартовског дана Проломи се небо над престоницом музике И као снажни олујни ветар, Угаси бедну свећицу звану живот Људскога створа који имаше бол у грудима. Дух звани смрт не осврну се за боцама Доброг вина донетим на поклон, Нити за хартијама пуних неких чудних мрља, Што их нотама зову, Насталих из дубине

Liju oči suze boje vina tužne boli žele da speru, gorčina u tebi što stoji nemirne dane ti čini.   Teške su reči ove ne zna im se poreklo, ni zemlja rodjenja imenom tvojim ih zovem.   Kad mi te spomenu osmehom suze krijem, kao duga nakon kiše lažna sreća.   A ljudi ko ljudi

SARA JE BILA MALA KAO MALA JE I UMRLA Jednom ćeš pokisnuti u ponoć Na ulici ćeš biti sam sa svojim mislima Zaboravićeš u kom pravcu si krenuo Izgubićeš se u ulici istine Bićeš zarobljen u sopstvenom slepilu Zastaćeš ispod ulične svetiljke i videćeš svoje reči u obliku svetla koje peče oči Ostaćeš zbunjen gledajući