Legla sam sinoć i od svih ljudi na svetu s kojima sam ikad bila u kontaktu setila sam se baš tebe i onog trenutka u vremenu u kom te gledam s balkona ruku položenih tamo gde je srce čuvajući ga da iz grudi ne iskoči. Odlaziš. Koračaš hrabro i ja ne znam krećeš li tek […]
На тренутак помислим требало би, али схватим да одавно не вреди. Не вреди писати теби. Не вреди писати ни о теби, али опет ето пискарам по мало. Тек толико да се не угушим од сопствених мисли. Тек толико да ме жеља мине. Загрлим јастук и замислим тебе. Па њему шапнем све што бих теби да
Odrasla je sa braćom u raskošnoj kući, koja je pre ličila na vilu, opasanu zidinama i listopadnim drvećem. U njoj su se nekada okupljali umetnici i književnici, dobitnici raznih nagrada, ali se vremenom porodica povukla iz društvenog života, i živela mirno i skromnije nego u predratnom vremenu. Ostale su samo fotografije na zidovima, i umetnička
Sedela je za separeom. Spuštenih ramena i pognute glave. Kružila je prstom po čaši gorkog martinija. Tiho ispijajući kap po kap. Pitao sam se gde vode tako lepu damu u maloj crnoj haljini misli? Bila je tajanstvena. Njena jednostavna mala crna haljina je krila toliko tajni koje sam želeo otkriti. Prošla je svojim tananim prstima
Величанствени град. Град који ми улива нервозу и спокој у исто време. Град у ком бих се лако изгубила, али још лакше нашла пут до тебе. Место где у исто време желим да будем и не желим. Никада га нисам посебно волела, а сад сам заљубљена у његову скривену лепоту. Заљубљена у мирис јутарњег хлеба,
Дођу тако дани кад би ништа или све. Дођу дани као овај данас, кад ни киша не зна хоће ли или неће, крене па стане и тако у круг. Ја по њој, кренем па станем, па погледам одраз у прозору, па гледам небо и опет кренем па станем јер не знам куда бих. Не знам
Пијем омиљени чај и удишем мирис тамјана који доноси ветар. Недеља је. Јутрос сам обишла оближњу Цркву и запалила једну свећу за твоје здравље. Сада седим на тераси и замишљено гледам небо. Посматрам сиве облаке како се крећу, полако, али сигурно. Сви у једном смеру, као да су једно. Као да су једно, ово ме
Bila si kreator moje inspiracije. Izgubio sam te, zajedno sa svom inspiracijom koja je gorela u meni. Vatra je prešla na mene i u trenutku kada sam osećao posledju iskru kako sagoreva, pomislih da je kraj, ali nije ga bilo. Kada sam shvatio da sam zapravo ja taj koji bira ono što će ga inspirisati,
– Pogledaj ko jebeno dolazi za naš sto! – Toni je kao pokušavao da bude neupadljiv, iako je skoro pa upirao prstom u muškarca koji im je prilazio. Lucija je krajičkom oka spazila Serđa. Premijera je prošla dobro i separe je bio rezervisan samo za njih, ali im je fudbaler nonšalatno prišao. – I kako
Sedela je na obali zagledana u more. Rano jutro, osam sati, nigde nikoga. Sunce se probudilo i rastezalo svoje zrake sve unedogled, grejući krovove kuća, slučajne prolaznike i njena gola ramena. “Ne želim da ovaj trenutak prestane. U savršenom sam raspoloženju, danu i na pravom mestu. Ovo se zove živeti sada i ovde” – razgovarala je sa
На крају дана, недеље, све је исто. Дођем кући припит, без воље за викенд и без икога у соби. А волео бих да те имам ту, у углу мога кревета који је својеврстан видиковац на собу. Леђима си ослоњена на зид, а главом на орман који је постављен уз ивицу кревета. Седиш тако сатима, колена
