Još se nije završio ni poslednji odsjaj mesečine, ni plima odigrala svoj talasasti ples, a ti si okrenula svoje korake od mene. Još ni petao nije stigao da najavi rođenje letnjeg dana, ni sunce da promoli svoju vrelinu kroz oblake, a ti si leđima zatvorila vrata. Poigrao sam se sa tvojom kosom. Moje pore sjedinio […]
1. poglavlje Korina Možda sam svoju odluku donijela u utorak. Da, mislim da je bio utorak. Taj glupi, pakleno vrući utorak nakon predavanja iz psihologije, u smrdljivom sam autobusu sa sedam znojnih pazuha iznad svoje glave odlučila da ovako više ne ide. Masni mi je vozač samo pet minuta ranije uzeo dodatna dva eura za
Kako ljudi uopšte počinju svoju priču? Kako ljudi sebi dopuste da budu potpuno iskreni i otvoreni i da podijele unutrašnju borbu koju svakodnevno gube i u kojoj se svakodnevno gube? Možda je najbolje krenuti s imenom, ali zašto bi to uopšte i bilo važno? Dovoljno je reći da ne znam ko sam, a do nedavno
Jedan divan dan, april. Grad je mirisao na proljeće, a jorgovani su cvjetali uz svaku ogradu, kao da pokušavaju da zaborave zimu. Lena je stajala ispred kuće koju je ostavila prije tri godine, gledajući stare drvene prozore i bojeći se da zakuca. Njena majka je bila s druge strane vrata. Bolesna. Sama. I još uvijek
Nikada nije gubila nadu. Iako su godine prolazile, a svaki dolazak mjesečnice bio kao šamar, Milena je i dalje vjerovala da će jednoga dana na njenim rukama ležati beba. Njena. Njeno čudo. Dok su se prijateljice udavale, rađale, postajale majke, ona je šutjela. Stiskala zube pred tuđim srećama, a noću grlila jastuk i molila
„Pisma iz Tišine“ U Njemačku je otišao tiho, bez suza, bez buke. Samo je rekao roditeljima: „Biće to za naše dobro.“ I otišao. Zvao se Luka. Imao je trideset i šest godina, dvoje starih roditelja u malom selu kod Banjaluke i jedno srce koje je ostavio prije deset godina – njoj nije mogao ni
Uvod U jednom malom gradiću,negdje u Bosni, među brežuljcima i starijim kućama,uličicama uskim ali jako romantičnim,prepunim cvijeća,započela je jedna ljubav. Ljubav koju niko nije odobravao. Ona – Amina,i on – Marko. Amina,tiha osjećajna djevojka,iz tradicionalne muslimanske porodice koja je čvrsto držala do običaja, a Marko, vedar, pronicljiv mladić, pravoslavne vjeroispovijesti, sin lokalnog sveštenika. Upoznali su
Nežno zimsko popodne u kancelariji građevinskog preduzeća. Nina je stajala kod prozora i posmatrala događaje na ulici. Zima je unosila radost u dečija srca. Grudvali su se, sankali, išli na skijanje… Njoj je sve to bilo poznato. I u njenom domu je nekad bilo topline, bračne sloge i ljubavi. A sad se samoća uvukla u
1. poglavlje Irena Ne udajem se iz ljubavi. Naprotiv, ljubav je za mene strana reč, romantična iluzija bez stvarne vrednosti. Udajem se svojom voljom, za muškarca koji mi može pružiti ono što smatram suštinskim: stabilan dom, poštovanje, decu i miran život. Sve osim ljubavi. I to je u redu. Ljubav ne želim, ne tražim je,
Ti si poslednji beogradski frajerZbog koga mi se otope kolenaSrce poleti u grlo, želudac potone u peteZbog koga od akrobate postanem šeprtljaI prospem tašnicu ispod stola Ti si poslednji cool tipO kome sam sama maštalaMaštanjem se opijalaČiju sam estetiku obožavalaZa kim sam žudelaŽudnju na sopstvenoj koži gasila Ti si poslednja moja fantazijaZbog koje sam žalilaŠto
1. priča “Uglavnom ona je htela da se vrati u Jagodinu da nastavi kombinaciju sa tim likom…” Rekao je sa korzoa, dobro ne korzoa jer posrnuli Grad nije u Austrougarskoj, ali mladi lav definitivno, kako je izgovarao ove reči provlačio je ruku kroz zaliske gde je nekada bila kosa. Elem ovaj detaljan opis manje je
“Ljubav je velika zabluda, a obećanja izgovorena bez namere da se i ispune, su samo obećanja ostavljena negde u vazduhu ili zaboravljena.” Zar muškarci zaista ne razmišljaju o težini svojih reči i njihovim posledicama pre nego što ih izgovore? O tome je razmišljala i ona
