не свиће ми са Сунцем на истоку,но за тебе ја сунцокрет биваммозаик је моја рука на твом бокудок јуриш ми лице знатижељним погледом,а ја бежим,бежим луцидно око моје, у бегу наслућујеш страхстежеш ме чврсто, тераш на дрхтањесуза сузу стиже, имаш ме нагогстворила си потоп у пустињи мене вечност прође, мирније дишемпратиш ми дах, спремаш иглу […]
Проклете, безличне курве са путеним уснама,Вазда светлих очију празног погледа.Бесрамни блудници крију се вешто у нама,Чуче и чекају безвредне усне од леда. Узевши се за нама једнаке, без покрића –Зли дух вређа, блати нас, и љути!Схватате ли, житељи подземља, нижа бића –Косу ће једном у све да упрти? Бесан сам, на себе и све: горко
Није ми био претежак камен, није ми ни престрм успон. Са врха дозивао је пламен, душа вођена беше крстом. Неизбежно је Икаруса видети, како крила му букте огњена, када и очима Сунце запрети, након тескобе и спуштена погледа. Спотакнем се изненада, опчињен призором тешким, па ми са плећа камен пада и остајем да на коленима
На крају дана, недеље, све је исто. Дођем кући припит, без воље за викенд и без икога у соби. А волео бих да те имам ту, у углу мога кревета који је својеврстан видиковац на собу. Леђима си ослоњена на зид, а главом на орман који је постављен уз ивицу кревета. Седиш тако сатима, колена
Било ми је лакше спознати те из даљине, твоје очи, несавршености, мане и врлине. Боже, сваким трептајем видим то зеленило, дубоко, нежно, а опет продорно, у мој се ум укоренило. Боже знај, нећу је на дан, још мање само на ноћ; речју њеном ја се храним и за живот добијам моћ. Затражио бих плес, макар
Ево ме опет у оковима. Осећам притисак у грудима, желуцу, врату. Само да прогутам ову кнедлу и нећу више јести данас. Празна ми је чаша и зовем те да дођеш на кратко. Само сада не би било касно. Иако си увек некако ту, у мојој кожи. Капирам да не чујеш мој позив јер те и
