Pripovetka “Slikar” je objavljena u zbirci priča Marsonic 28.
1. poglavlje
U svakom čoveku tinja umetnik sposoban da dotakne dušu rečima, glasom, pokretom ili potezom kista, ali samo retki poseduju onaj iskonski, božanski dar da je prisvoje, da je zarobe u umetničkom delu. Zato nam se ponekad čini da nas oči s portreta prate gde god da krenemo, da je dovoljan još jedan dah da statua progovori, ili da harmonija tonova iz nas izvuče one najskrivenije emocije.
U ta dela su umetnici, namerno, ali češće slučajno, utisnuli ono što ne bi smeli da kradu — samu srž postojanja.
Iz staklene tegle izvukao je najtanji kist, od samura, namenjen za krajnje, najnežnije detalje. Približio se platnu i sitnim potezima počeo da doteruje iskru u neboplavim očima, onu koja se rađa kada misao na nekog ne popušta. Na usnama modela titrao je nežan osmeh, a u blagom nagibu glave i smirenosti ramena skrivala se tiha toplina.
Vratio je četkicu u teglu, odmakao se i još jednom osmotrio portret osobe u sivoj majici i teget-plavom sakou.
Osvrnuo se i gotovo svečano, prišao velikoj slici oslonjenoj na zid i podigao prljavi beli čaršav koji ju je prekrivao.
Njegovo životno delo bi mu svaki put zaustavilo dah, tako je bilo i sada. Prikazivao je krajolik u magli. Kroz guste sive oblake probijali su se zraci sunca, osvetljavajući zemljani put koji se protezao kroz brežuljke obrasle glogom i šipurkom. A na tom putu red ljudi. Jedan za drugim, kao da čekaju, kao da idu negde van prikaza.
Pogled mu je pao na figuru u sivoj majici i teget sakou, farmericama i žutim kanađankama.
Divio se slici svega jedan celi uzdah, onda je podigao bojama isflekan čaršav i prekrio ju je.
Okrenuo se i prišao štafelaju, skinuo portret i oslonio ga na zid da se suši.
Uzeo je paletu i teglu s kistovima, izneo ih napolje, seo za baštenski sto i posvetio se njihovom čišćenju. Prvo je četkice očistio starim novinskim papirom, zatim ih jednu po jednu umakao prvo u jednu teglu sa terpentinom, zatim u drugu. Cedeći ih posle papirnim ubrusom izvlačeći i poslednji dah boje iz njih, pazeći da dlake zadrže oblik. Složio ih je na čistu krpu i ostavio da se osuše.
Bio je to ritual, završna molitva nakon obreda.
Kada je sve vratio u atelje, namestio je prazno platno na stalak. Kratko se zagledao u njega, pitajući se ko je sledeći i kada. Isključio je svetlo i izašao, zatvarajući vrata iza sebe.
