Dnevnik gospođe Nede

2. poglavlje

Škripa starog, godinama zaključanog ormara prekinula je tišinu njenog malog stana i pustila glas uspomena, koje više nisu mogle da ćute.

Neda je stajala nepomično posmatrajući najviše police koje je godinama izbegavala. Drhtaj u rukama nije mogao da podnese težinu ključa koji je godinama skrivao tajne. Pao je na pod, a ona se nije ni pomakla.

Tri kutije sa najviše police škripavog ormara su je dozivale.

Setila se noći kada ih je tamo stavila. Bilo je to davno, pre skoro četrdeset godina. Kiša je padala u ritmu otkucaja njenog srca, isto kao i danas. Kutije su tada bile blistave i nove, a danas su izbledele i požutele. Nije ostao ni trag od onih koje je te noći pažljivo spakovala. Bile su potpuno drugačije, kao i njeno lice, oblikovano vremenom i borama koje su šaputale nesvakidašnje priče o proteklim godinama.

Duboko je udahnula. Pogledala je na stolu za ručavanje otvorenu stranicu dnevnika koji je podsetio na obećanje koje je sebi dala. Sa strahom, ali i odlukom, spustila je jednu kutiju, pa drugu, pa treću.

– Čekale ste me sve ove godine! – obratila se Neda kutijama kao da su joj verne prijateljice.

Duboko u sebi je osećala da je došlo vreme da se suoči sa onim što je tinjalo u njoj sa onim što je mogla da bude, a nije bila.

Drhtavim prstima je podigla poklopac prve kutije i ugledala ih. Bili su tu, potpuno isti kao onda, vreme ih nije promenilo.