Dnevnik gospođe Nede

3. poglavlje

Posmatrala ih je sa istim onim uzbuđenjem kao i kada je svakog od njih prvi put ugledala. Raznobojne nijanse provirivale su ispod celofana kojim su bili pažljivo umotani. Stajala je ukočeno, dok su je šapatom dozivali da ih raspakuje. Svaki je bio jedinstven. Šeširi, njeni verni saputnici.

Kupovala ih je jedan po jedan svake godine, u nadi da će ih nositi, da će se u tome osmeliti, ali nije.

Prisećala se svoje mladosti. U tom momentu je dohvatila otvoren dnevnik sa stola i naliv pero i počela da piše.

“Kada bih negde krenula stavila bih šešir i stajala ispred ogledala. U meni bi tada počeo da bruji roj misli, glasnih i protivurečnih. U svakoj od njih našla se jedna ista nit. Nit, koja je bila protkana verovanjem da ću se izdvajati. Izdvajati se, po mom mišljenju, bilo je loše. Za mene je to bio znak neadaptiranosti. Rasla sam sa uverenjem da je ispravnost u sličnosti, mir u uklapanju, a sigurnost u neprimetnosti. Kada ne odudaraš, tada si dobar, govorili su mi. Tako sam kroz godine, polako, učila da se stisnem, da stanem u tuđi okvir, da budem deo mase. Želja u meni je tinjala. Tinjala je slabašno, kao svetlucanje sveće pred gašenje. Tinjala je dok se nije ugasila. “

Duboko je uzdahnula i zatvorila dnevnik. Sela je na pod kraj otvorenih starih kutija.

Prisećala se tog momenta kada je šešire spakovala u kutije, polako i lagano, kao da su napravljeni od marcipana.  Sećala se kao da je bilo juče, kako ih je složila na najvišu policu ormara, baš onu koju ne može da dohvati.

Godinama su tu stajali, a večeras ih je gledala prvi put posle mnogo vremena. Oslobodila ih je celofana. Otvorila stranicu dnevnika i nastavila da piše.

“Mogla bih da ih poklonim nekome ko ima više hrabrosti. Mogla bih da ih nosim. Mogla bih da izađem napolje uzdignute glave, da ponosno hodam. Mogla bih da prestanem da krijem ono što je istrajavalo godinama u meni, iako sam ga uporno uspavljivala. Možda je vreme da to probudim, jer ipak, neki šeširi nisu kupljeni da bi stajali u ormaru. Šeširi su napravljeni da bi bili viđeni” 

Kiša je rominjala, vazduh u sobi je najavljivao proleće, a Neda je sedela na podu zamišljena, svesna da će sutra osvanuti novi dan koji će joj doneti mogućnost da razbije svoje dosadašnje obrasce skrivanja od same sebe ili da nastavi po starim.