Dnevnik gospođe Nede

6. poglavlje

Gospodin se nasmejao blagim osmehom, baš onakvim kakav imaju ljudi koji umeju da čuvaju tajne.

– Naravno, gospođo… – zaustio je, pa zastao.

– Neda. Zovem se Neda.

– Drago mi je gospođo Nedo. Ja sam Radoš.

Iz unutrašnjeg džepa sakoa Radoš je izvadio olovku i uredno zapisao svoj broj telefona na parčetu papira.

– Evo, ako ikada poželite društvo za šetnju… ili samo razgovor.

Neda je listić uzela oprezno, kao da je tanak i lako lomljiv. U grudima joj se širilo nešto nepoznato, ali prijatno.

– Hvala, Radoše! – izgovorila je prvi put njegovo ime.

Radoš je nakratko spustio pogled, dajući joj prostora da odluči hoće li ostati ili otići. Neda je osetila kako se strepnja ponovo podiže od stomaka ka grudima, kako se iz dubine njenih unutrašnjih prostora širi onaj glas koji se decenijama unazad prenosio u njenoj porodici, glas koji joj je šaptao da ne treba da se izdvaja, da je sigurnije u tišini, u pozadini.

– Možda bismo mogli popiti kafu sada? – izgovorila Neda je pre nego što je stigla da promisli.

Radoš je pogledao pravo u oči.

– Biće mi zadovoljstvo.

Prešli su ulicu zajedno i seli u kafe u kome je Neda pre nekoliko dana otvorila knjigu i napisala prvu posvetu sebi.

Kolena su joj klecala dok joj je Radoš privlačio stolicu. Uradila je nešto što nikada do sada nije, preuzela je inicijativu. Dok je pažljivo skidala šešir, razmišljala je o tome kakav je utisak ostavila na Radoša. Taj trenutak joj se činio kao večnost. Odlučila je da ga prekine spustivši njenog novog saputnika iz ruku na na stolicu pored. Mašna boje konjaka se zavijorila.

Radoš je usmerio kratak pogled ka stolici i rekao: Divan šešir, kao da Vas čeka godinama.

Neda se blago zacrvenela.

– I čekao je! – odgovorila je nežno.

Radoš nije pitao ništa dalje. Samo se nasmejao i podigao šolju.

– Za nove početke?

– Za nove početke – ponovila je Neda.