Dnevnik gospođe Nede

5. poglavlje

Dok je stajala na ulici, pokušavajući da umiri ubrzan dah, primetila je osobu kako dolazi iz suprotnog pravca. Bio je to nepoznati muškarac, njenih godina. Nije izgledao ni čudno, ni nametljivo, jednostavno, bio je tu, u prolazu. Ipak, delovao je smirujuće.

– Dobar dan! – rekao je čovek blago, ali dovoljno glasno da dopre do nje.

– Vidim da ste negde pošli, ali mi se čini kao da ne znate da li da krenete ili ostanete.

Neda ga je pogledala iznenađeno. Kako bi stranac mogao da zna šta se dešava u njenoj glavi?

– Pa… – promrmljala je.

– Bojim se, šta će drugi misliti ako se istaknem, ako…ako…ako budem drugačija.

Čovek se blago osmehnuo, prijateljski i podržavajući.

– Ljudi mogu da pomisle razne stvari, ali Vi odlučujete šta će uticati na Vas!

— Možda ću im čudno izgledati! Gledaću njihove reakcije, sigurno. – izgovorila je gospođa Neda, sa nevericom što tako duboke, intimne sadržaje deli sa neznancem.

– Kada odlučite da hodate svojim putem, gledanje drugih više neće biti prepreka! – šarmantni gospodin je svojim umirujućim glasom prekinuo njene misli.

Neda je duboko udahnula. Njegove reči su ostavile trag. Bile su tako jednostavne, ali su se urezale duboko u nju. Osećala je kao da je neko konačno potvrdio ono što nikada sebi nije smela da prizna, da je njena unutrašnja sloboda važnija od staha koji nadolazi povodom tuđih pogleda.

– Dakle, vi mislite da mogu da krenem svojim putem? – upitala je nesigurno.

– Svakako!  Samo hrabro. Svaki korak će vas činiti jačom.

Neda je podigla glavu i osmehnula se.

Odjednom, iznenadan nalet vetra je zatalasao ulicu. Nedin šešir, sa svilenom mašnom boje konjaka, je poleteo sa njene glave i otkotrljao se niz trotoar, kao da je želeo da pobegne.

– Oh, ne! – povikala je Neda, instinktivno pružajući ruku.

Gospodin je bez razmišljanja potrčao za šeširom. Za tili čas ga je dohvatio i pažljivo ga vratio Nedi, pridržavajući ga obema rukama, kao da predaje nešto dragoceno.

– Evo, spasili smo ga! – rekao je kroz blag osmeh.

– Kao da je vetar želeo da nas još malo zadrži u razgovoru! – zagonetno je uzdahnuo gospodin.

Neda je primila šešir, smešeći se sa zahvalnošću, ali i sa doživljajem da možda ništa u ovom susretu nije bilo slučajno.

– Hvala Vam! – rekao je glas žene koja oseća da se otvara neki važan trenutak.

Gospodin je klimnuo glavom.

Neda je zakoračila, pa zastala. U srcu joj je zazvonila misao: “Ne, ne smeš ga sada pustiti da ode. Ako to učiniš, opet ćeš se skloniti u senku”.

– Čekajte! – izgovorila je Neda jasno, bez drhtaja u glasu.

– Možemo li… kako da kažem… možemo li ostati u kontaktu?