4. poglavlje
Ustala je naglo. Dohvatila je šešir i stala pred ogledalo.
Dugo je posmatrala svoj odraz i u mislima ponavljala istu rečenicu: “Šeširi su napravljeni da bi bili viđeni”!
U glavi su joj se nizale slike poput nemog filma. Videla je sebe iz davnih dana. Dana kada je šešir, koji drži u rukama, kupila.
Ona, mlada Neda, šeta ulicom u braon lanenoj haljini sa belim tufnama. Oko vrata joj se sjaji biserna ogrlica, a na glavi kao da ponosno vijori, šešir. Šeišr sa širokim obodom krem boje, obavijen svilenom trakom u boji konjaka. Nosila ga je ponosno, kao simbol unutrašnje snage.
Taj film nikada nije bio odgledan, samo su neke njegove scene ostale da se prikazuju u njenim mislima. Scene koje se nikada nisu dogodile.
Gospođa Neda se osećala kao da iznova čita nezavršenu priču. Čita, a kraj se ne nazire. Kraja nema.
Odjednom je tuga prikrila njeno bledo lice. Sa suzama u očima je spakovala sve šešire u kutije. Sve, sem onog jednog, onog sa svilenom mašnom boje konjaka. Njega je posmatrala dugo, zatim mu se obratila kao da je živ: “Videću sutra šta ću sa tobom”!
Ugasila je svetlo.
Tama je šunjajući počela da obavija njen mali stan, ostavljajući tragove po zidovima, kao uspomene koje odbijaju da izblede. Prozori su ostali otvoreni. Vetar je nežno pomerao bele zavese od tankog pamuka, dok je gospođa Neda tonula u san.
Kao da je tek usnila san, a sunčeve pruge su se probijale u njenu sobu. Novi je dan. Šešir sa svilenom mašnom boje konjaka je čekao na stolu.
Gospođa Neda se približila prozoru, duboko udahnula i šapatom izgovorila: “Danas je taj dan”!
Odlučila je da izađe napolje.
Dok se spremala obavijala je neka teskoba. Poznata, drhtava teskoba, koja joj je uvek dolazila kada je nešto važno, ponovo je bila tu, ali gospođa Neda nije odustajala. Stavila je bisernu ogrlicu. Obukla je lanenu haljinu. Sve je bilo baš kao iz scene filma koji se godinama odvijao u njenoj glavi. Šešir je ponosno stajao čekajući svoj dan. Dan kada će biti viđen.
Gospođa Neda je zaključala vrata brzo. Nije se ni pogledala u ogledalo. Možda bi joj taj odraz govorio da odustane.
Brzim koracima se spuštala niz oronule stepenice stare zrade u ulici Čarlija Čaplina, kao da od nekog beži.
Istina je. Bežala je od sebe.
Odjednom su se vrata zgrade zatvorila. Gospođa Neda je stajala na ulici. Nikoga oko nje nije bilo. Srce joj je preskakalo kao nikada do sada.
– Sada mogu da biram, da hodam ili da stojim! – izgovorila je gospođa Neda i duboko udahnula.
Mnogo volim kada priče dozvole čitatelju da sam dodijeli zaključak, ali za ovu se nadam da će ipak biti još dosta poglavlja.
Suviše ste dobro napisali prva dva, zainteresirali nas…
Želim puno inspiracije kako zbog Vas, tako i zbog nas koji čitamo 😀
Draga Mirela,
beskrajno Vam hvala na divnim rečima.
Biće još poglavlja.
👏 👏 👏
Evo, da i ja napišem nešto o priči. Dopada mi se, sve vaše priče su lepe. Dosadile su mi erotske priče, trileri, i serijali… Samo se nadam da ova neće biti kao neki serijali… Više volim kratke priče, to je ono što vas čini jedinstvenom i svojom u pisanju, kratke, jednostavne, ali poučne priče. Volela bih da napišete još novih priča. Imate moju podršku.
Draga Željana, hvala Vam na divnom komentaru. Priča neće biti serijal, ostajem dosledna svom stilu. Srdačno Vas pozdravljam.
Jako interesantna prica, vuče me da čitam iznova i iznova i da isčekujem novo poglavlje. Svi se mi pronalazimo u trenutku u kome se sada Neda nalazi, često nam je od najranijeg detinjstva usađeno da ne budemo svoji i autentični… Najiskrenije se nadam da će Neda staviti šešir na glavu narednog dana i ne mareći za tuđa mišljenja ponosno izaći među svet. Radujeme svako novo poglavlje, samo napred. 👏🏻
Poštovani Marko, zahvaljujem Vam se na divnom komentaru!