Dve ljubavne priče

5. Priznanje

-Gde tačno idemo? – Teodor ju je upitao.

-Da prošetamo – jednostavno je izgovorila.

-Zašto jednostavno ne odemo do bazena?

-Zato što nisam raspoložena za plivanje. Raspoložena sam da šetam.

-I gde idemo?

-Idemo u šumu.

Prokolutao je očima, međutim ona kao da nije obraćala pažnju.

Prva mana: tvrdoglavost. Teraće po svome do krajnjih granica.

Ignorisao je Valerijine reči i pošao za devojkom.

Bio je pakleno sunčan dan i seli su u hlad čim su stigli.

Teodor je uvideo zašto ga je dovela: bili su sami i bilo je tiho.

-Volim ovo mesto. I u pravu su svi koji me porede sa Valerijom – zagledala se u daljinu, skupljenih i savijenih kolena.

Ćutao je i čekao da nastavi što je ona i učinila.

Čudna sam ja osoba. Delujem kao da pripadam galami i društvu, nekad samoći i prirodi i tišini. Ali istina je da ne pripadam nikome. Sada, prvi put u životu, želim da se to promeni.

-Ne bih nikad mogao da ti uskratim tvoju slobodu.

-Ne radi se o tome. Niko mi to ne može oduzeti. Ja želim da nekom pripadam. Želim da pripadam tebi.

Umesto dalje priče, poljubila ga je.

-Da li ovo znači da smo sad u vezi? – upitao ju je nasmejan.

-Da i ne prekidaj trenutak -nasmejala se.

Tog dana, kad su se vratili držeći se za ruke, počela je njihova veza.