2. poglavlje

E, pa tu vas čekam, moji čitaoci. Sad kad znamo kako je počelo, vreme je da vam ogolim onu najtežu, prelomnu fazu.

Takmičenje je odmicalo, nedelje su prolazile, i moja Nađolina je stigla do samog polufinala.

Ali nažalost… ja tada nisam znala sve.

Moja greška. Verovatno je mislila da je odrasla, da može sama da se izbori sa aždajama ili je jednostavno pogrešno razumela pravila te surove igre.

Tek kasnije ću saznati šta se zapravo dešavalo iza kulisa.

Nando je uhvatio onaj svoj klasični fazon “velike zvezde” – imao je neke svoje obaveze, projekte, snimanja, pa nije ni dolazio na svaku probu. Ostavljao ju je samu sa matricama i onim njegovim hladnim studijskim zidovima.

No, saznaću kasnije još nešto… nešto za šta, ruku na srce, ne mogu nikada svesno da ga krivim, koliko god luda tetka u meni bila zaštitnički nastrojena: moja Nađica mu je priznala da se zaljubila u njega.

Nando je pametan, iskusan čovek. Znao je gde se nalazi, znao je da je to televizija, biznis, i da bi bilo kakva priča sa devojčicom od petnaest godina bila čist skandal i profesionalno samoubistvo. Povukao je ručnu, naravno. Ali hajde ti to objasni petnaestogodišnjem mozgu koji u tom trenutku gori od čistih, najdubljih emocija i u njemu vidi božanstvo!

I umesto da to reši kao pedagog, šta radi naš veliki producent?

Počinje da hvata distancu, ali tako što krši svoje prvo i najveće obećanje – ono o pesmama. Umesto stvari u kojima bi ona zasijala, donosi joj one njegove stare takmičarske stvari da je “testira”.

Mene to, naravno, nije čudilo. Znam ja Nanda odlično. On je tip čoveka koji će ti u zanosu obećati kule i gradove, letenje na mesec, a onda, čim vetar okrene smer i njemu to više ne odgovara, samo će proći pored tebe i praviti se lud da je to ikada pomenuo u životu.

Ali Nađa… Nađa to tada nije znala, niti je u svojoj zaljubljenosti htela da zna.

Ćutala je. Trudila se preko svojih mogućnosti, trpela tu njegovu iznenadnu hladnoću i sve sakupljala u sebi.

Nikada neću zaboraviti to jedno veče… Prolazim pored njene sobe i čujem je kako gorko, tiho plače u mraku. Srce mi se steglo. Ali kad sam otvorila vrata i ušla da je proverim, brzo je obrisala suze, okrenula leđa i pretvarala se da spava. Pustila sam je… mislila sam, tinejdžerska posla, proći će.

A onda dolazi kap koja je prelila čašu. Prvi čin naše velike katastrofe.

Polufinalna emisija. Napetost na maksimumu, jedan dečko iz tima prošao je glasovima publike a Nando dobija onaj najgori producentski zadatak: da od preostale dve takmičarke sam izabere koja ide dalje, a koja ispada.

I izbacio je Nađu. Spasavao je svoj uplašeni muški ego i živu glavu od klinke koja mu se preko muzike uvukla pod kožu.

Kad si tinejdžer, a svet ti se sruši u jednoj sekundi pred milionima gledalaca, ne biraš reči. U onom surovom bekstejdžu pale su teške, otrovne reči sa obe strane. Nando je ostao smrtno povređen u svom profesionalnom ponosu, a moja bratanica je preko noći od medija i produkcije dobila etiketu “nezahvalnog i drskog deteta”.

Zid se podigao. Nisu progovorili ni jednu jedinu reč pune dve godine.

A onda, posle tog dugog mraka, Nađica se pojavila u revijalnom delu praznične epizode. Ja sam sedela u publici, sakrivena u mraku i posmatrala scenu.

Ona izlazi na binu, staje ispred mikrofona i pušta onaj svoj novi, sazreli glas.

I – BUM!

Nando udara dugme na onoj svojoj sudijskoj stolici. Provalio je ko peva u milisekundi, bez greške.

Videla sam ja kako je gleda dok se stolica okretala. Pažljivo, duboko, skenirao je moju kopiju – osobu koja je, baš kao i njena luda tetka, izabrala da bude potpuno svoja po cenu svega, pa makar i po cenu rata sa njim. Taj njegov pogled procene, ta mešavina ponosa, kajanja i nekog potisnutog besa… Svašta sam ja tu videla, verujte mi na reč.

No… verujte mi, ni taj pogled nije toliko zanimljiv deo, koliko je bilo premoćno i ludo sve ono što se dešavalo dalje.

Ali pravi šou nastaje tek kad je moja Nađica odrasla i snimila svoju prvu pesmu. Dobije dete intervju, otvori dušu i sasvim iskreno progovori i o takmičenju i o svom bivšem mentoru.

E sad, što se ta istina nekome nije svidela, to stvarno nije njen problem!

Znaš, čitaoče moj, kad danas pogledam tu situaciju, smatram i sebe krivom.

Prvo, trebala sam više da je pritiskam, da joj ne dam da krije stvari od mene.

Drugo, trebala sam odmah posle one polufinalne emisije da preuzmem odgovornost, uhvatim Nanda za kragnu i izgladim odnose pre nego što sve ode u nepovrat. Krivo mi je što je sve to prošlo nekako mimo mene, a ja sam navikla da svakoj nevolji budem i početak i kraj (ko u onoj pesmi “Mene mama rodila u petak, pa sam svakoj nevolji početak” , a mi rođeni u petak to pomalo i jesmo 😂)

Naravno, Nando se našao strašno prozvanim.

Šta radi povređeni muški ego? Počne javno da se pravda, iznosi privatne poruke koje mu je slala dok je bila klinka i indirektno je krivi za njene burne reakcije u bekstejdžu.

Alo, druže! Pa napadaš javno devojčicu, tinejdžerku i to Škorpiju u horoskopu koja ne ume ništa polovično pa ni da voli a kamoli da mrzi!

Od tog trenutka, ratne sekire su potpuno otkopane. Više ne pričaju uopšte.

Nađica je spakovala kofere i otišla na Berkli – a znam ja vrlo dobro ko joj je tu ideju usadio u glavu, on lično, još dok su bili u dobrim odnosima – i super joj je tamo. Deluje srećno, blista, peva na svetskom nivou.

Nando takođe radi ko lud, komponuje, producira, glumi velikog mentora nekim novim klincima i pravi se da je sve u savršenom redu…

Ali meni djavo ne da mira.

Osećam, ma znam ih oboje u dušu, njihova priča nije stigla do kraja. Ovo je samo jedna dugačka, mučna pauza.

A pošto sam se ja konačno vratila u igru… naravno da imam plan. Plan koji uključuje moj rođendan, privatnu proslavu, pokvareni lift i kamere.