3. poglavlje

Valerija sedi u svom dnevnom boravku, blizanci spavaju u sobi, a ona preko telefona završava poslednje pripreme sa organizatorom proslave u luksuznom objektu.

Valerija (u slušalicu, sa opasnim osmehom): Tako je, sve smo se dogovorili. Nađa stiže s Berklija pravo na žurku, to joj je iznenađenje za mene. Nando je potvrdio dolazak, misli da je to običan rođendanski koktel… E, slušaj me sad dobro. Onaj lift što vodi iz glavne sale do bekstejdža i VIP izlaza… Treba mi da se ‘pokvari’ tačno u ponoć, odmah nakon što Nađa završi svoj nastup. I nemoj da je iko pritrčao da popravlja bar pola sata. Jesmo li se razumeli?

Spušta slušalicu, lagano ispija gutljaj vina i pogleda u ekran na kome je otvoren spisak gostiju. Prstom prelazi preko dva imena: Nađa i Nando.

E, pa došlo je i to veče. Moj rođendan. Ali ne bilo kakav rođendan – dupla kruna, jer su moja dva mala anđela, Viktor i Viktorija, rođeni na isti dan kad i njihova blesava majka.

Dok ja balansiram sa njih dvoje u rukama (jer naravno da niko drugi ne može da ih smiri kad krene galama), moji senzori rade 300 na sat. Može oko mene da bude trista ljudi, muzika da trešti, ali Valeriji ne promiče apsolutno ništa. Pogotovo ne njih dvoje.

Nando je stigao ranije, glumi finog gospodina, a Nađolina je doletela sa Berklija pravo u dvoranu. Kad su se prvi put očešali pogledima na ulazu, vazduh u sali je momentalno opao na nulu. Ali tetka je tu da podigne temperaturu.

Pošto je moj rođendan, ja sam gazda večeri.

Primaknem se bendu sa blizancima na kukovima i uzmem mikrofon.

-E sad, dragi moji gosti, pošto je meni rođendan, red je da tetka naruči specijalne želje od svojih omiljenih muzičara. Nando, Nađolina… izvolite na binu, nema izvlačenja.

Nađa prva izlazi, u onoj njenoj crnoj haljini. Pogleda u Nanda koji sedi u prvom separeu, stisne mikrofon i kreće ubistvena stvar od Raye – “Oscar Winning Tears”. Tekst o lažnim suzama, manipulatorima i drami leti pravo na njega.

U tom trenutku, Nando sedi za stolom, vrti čašu i glumi hladnokrvnost.

Ali ja ga gledam. Dok Nađa peva refren, Nandove usne se lagano pomeraju. On, potpuno nesvesno, u sebi pevuši njen prateći vokal, onaj koji joj je nekada davno nameštao u studiju. Zna svaku njenu pauzu, svaki udah.

Ali igra ima dva kruga. Nađa silazi sa bine uz aplauz, a ja odmah rukom pokazujem Nandu da je on sledeći. Nema odmora. Nando uzima mikrofon, seda za klavir i kreće ona njegova najlepša balada. Pesma o kajanju, o nečemu što je prošlo a nikad nije prestalo.

Svi gosti u transu, a ja okrećem glavu ka šanku gde stoji Nađa. Okrenuta je leđima bini, kao naručuje piće i baš je briga. Ali ruka kojom drži čašu blago drhti. I dok on peva refren, ona spušta glavu i sasvim tiho, kroz zube, prelepo pevuši njegovu melodiju. Istu onu melodiju zbog koje je sa petnaest godina ostala bez teksta.

E moja Nađolina, džabe se kriješ iza šanka. Tetka vidi i kroz zidove kako ti srce preskače na njegov glas.

To je to. Oboje su se razoružali sopstvenim pesmama. Emocije su ispumpane na maksimum, a ponos je tanak kao flis-papir. Proslava se lagano bliži kraju, gosti polako kreću kućama, a njih dvoje… njih dvoje misle da su preživeli najteži deo večeri.

Ne znaju da ih u ponoć čeka moj rođendanski after-parti u liftu.

Pustiću ih da krenu ka izlazu, a onda ja i moje bube preuzimamo komandu nad liftom.

Da li ste spremni da čujete kako je izgledao taj “klik” kad se vrata zatvore, a svetla ugase?

E, moji čitaoci, sad se vraćamo na ono glavno jelo. Svetla u sali se lagano gase, gosti odlaze, a moje dve zvezde večeri ulaze u lift, ništa ne sluteći. Misle, preživeli su rođendan, otpevali su svoje, sad svako na svoju stranu. Ne znaju oni da sam ja u ovoj priči i luda tetka i Kupidon i Veliki brat lično!

Vrata se zatvaraju uz onaj tupi zvuk.

KLIK.

I lift stoji. Ni makac.

Sedim ja u svojoj komandnoj sobi, muž je uspavao blizance i zaspao pored njih, a ja se zavalila u fotelju sa čašom vina i palim ekran. Slika čista, visoka rezolucija, visoki napon.

Gledam moju Nađolinu preko monitora… Devojka se bukvalno znoji, prebira prstima, nervozno briše dlanove o onu njenu crnu haljinu. Znam da je hvata panika od zatvorenog prostora. A Nando? On odmah glumi heroja. Prilazi vratima, unosi se i pokušava prstima da odglavi metal. Gledam ga i mislim se u sebi: Nemoj, lepi, zeznućeš prste, pa kako posle onaj klavir da sviraš i onako lepo da mi pevaš?

U liftu – muk. Težak, gust, seče se nožem. Oboje ćute i glume ponos, a hemija između njih pršti toliko da se plašim da će mi ekran eksplodirati.

I tu ja, gledajući ih kako se muče u toj svojoj tvrdoglavosti, jednostavno ne izdržim.

Ponese me momenat, pa se onako nesmotreno i slatko nasmejem naglas – pravo u mikrofon interfona! Taj moj smeh odjekne kroz onaj mali zvučnik u liftu kao zvuk sirene za uzbunu.

U sekundi, oboje se ukopaju u mestu.

Moja Nađa, moja stopostotna kopija, buntovnica i Škorpija koja ne trpi autoritete, ne čeka ni tren. Okreće se munjevito ka gornjem ćošku kabine, tačno tamo gde intuitivno oseća da se krije oko kamere, fiksira objektiv onim svojim opasnim pogledom i… opali mi najsočniji srednji prst ikada!

Gledam ekran i srce mi je puno kao kuća. Smejem se još jače i šapućem za sebe: To je moja mala! Moja krv!

Nando je pogleda.

-Šta?

-Jesi li poludela?

-Nisi shvatio zar ne? Valerija sve snima.

-Snima nas?

Nađa klimne.

Nando se okreće ka kameri: Valerija, puštaj nas odavde.

-Tetka ovde ima buba. Molim te, pusti nas.

Slušam ih preko zvučnika, smejem se i mudro ćutim. Ali moji senzori odmah hvataju suštinu: oboje su upotrebili reč “nas”. Nas. Pogledaju se u tom trenutku u onom uskom prostoru, i kad sami shvate šta su izgovorili, onaj teški ponos ponovo proradi, pa oboje u glas počnu da sipaju pretnje ka meni i mom zvučniku. Ali karma je brza. U tom sekundu, Nađa oseti neku bubu u mraku i, zaboravljajući na sav ponos i dvogodišnji rat, bukvalno mu uskoči pravo u naručje!

Ja se konačno uključujem i moj glas odjekne u kabini:

Hoću da čujem kako jedno drugom govorite izvini.

Izgovore oni to… ali čujem ih kroz monitor, nije to dovoljno dobro, a ni dovoljno iskreno. Još uvek se koprcaju u sopstvenim oklopima.

Nando (dok čvrsto drži Nađu u naručju, gledajući pravo u objektiv kamere): Popričaćemo… ali bez tebe da slušaš. A sad nas pusti odavde.

Ja provociram preko interfona, sa onim mojim najslađim osmehom: Je l’ teška, Nando? Znam i ja da je ko crna zemlja.

Nađa (vrišti iz njegovog naručja): Tetka!

-Baš tako ćeš je držati kad je budeš preneo preko praga.

Nando i Nađa (apsolutno u glas, zareže ka plafonu): Valerija!

Dosta im je bilo terapije za prvu pomoć.

Sa pobedničkim osmehom pritisnem dugme i odblokiram lift.

Nando polako i nežno spusti Nađu na noge kad su se vrata otvorila.

Dok su izlazili u hodnik, onako uzbuđeni i rumeni, tiho su se dogovorili da se negde nađu sasvim nasamo sutradan, daleko od mog radara.

I naravno… moja mala te večeri uopšte nije spavala od uzbuđenja. A pouzdano znam – ni on.

Eto vam, moji čitaoci.

Kad se Valerija umeša, stvari se rešavaju brzo i efikasno. Ratne sekire su možda još uvek sveže, ali led je zvanično probijen.