4.. poglavlje

Pa zar stvarno mislite da bi ova priča imala onako fin, kulturan završetak? Da su se njih dvoje, posle svega što im je tetka priredila u liftu, sutradan prosto našli na kafi, popričali kao odrasli ljudi i odšetali u zalazak sunca?

Mislim, stvarno… Pa vi mene do sada uopšte niste upoznali!

Oni su se, jadni, dogovorili da se vide “sami”. Posle one neprospavane noći, gde je Nađolina gledala u plafon i prevrtala se po krevetu, a Nando verovatno šetao po stanu i lupao glavom o zid, zakazali su sastanak.

Šifra: “Samo nas dvoje, bez Valerije i njenih buba na liniji.”

Ali zašto, dođavola, misle da će stvarno biti sami?!

U dnu tihe bašte, za zabačenim stolom iza velikog zelenog žbuna, sedi Nando. Nervozno vrti kašičicu i gleda u sat. Nađa ulazi, seda preko puta njega, malo rezervisana ali joj oči sjaje. Oboje duboko uzdahnu, spremni da konačno otvore karte.

Nando tiho izgovara, gleda je pravo u oči: Dobro je… Nema je. Proverio sam ceo kafić. Nađa, ono sinoć u liftu… i sve ono od pre dve godine…

-Znam, Nando. I ja želim da pričamo. Bez kamera, bez publike. Samo nas dvoje.

I baš u tom trenutku, u onom najdirljivijem, najsavršenijem momentu tišine… tik iza tog velikog zelenog žbuna, začuje se jedno glasno, sočno srkanje produženog espresa kroz slamčicu. Žbun se lagano razmiče. Proviruje ogromna slamnata šeširčina, crne naočare za sunce koje polako klize niz nos, i nasmejana Valerija koja seda opušteno za njihov sto.

Jer gde je nevolja, tu sam i ja.🤫

Pogledam ih sa najslađim osmehom na svetu i kažem: Vidite vas dvoje, ljudi koje pored svoje dece najviše volim. Ja imam jednu ideju.

Nando me pogleda onim svojim opet ona pogledom, Nađa samo procedi kroz zube ne skidajući pogled sa mene: Tetka, uopšte mi se ne sviđaju tvoje ideje.

Naravno, ignorišem je. To mi je uža specijalnost. I samo nastavim: Vas dvoje ste divan par. Eto, ona je sad punoletna, ti se nisi oženio…

Oboje me smrknuto posmatraju. Da pogledi ubijaju, ja bih već birala parcelu, ali žilave smo mi bubašvabe, ne dotiče mene to. Ponovo ih ignorišem i ispalim ono glavno: Želim da snimite pesmu. I imam već viziju spota: ti, Nando, sviraš klavir i pevaš svoj deo. Ti, Nađolina, izlaziš iz mraka i staješ pored njega. Kad krene refren, ti, Nando, ustaješ, staješ tik pored nje, i sve vreme pevate jedno drugom i gledate se pravo u oči.

U tom trenutku, vidim kako se Nandov producent u mozgu pali. Zamislio se čovek, profesionalac je to, i polako klimnu glavom: To uopšte niie loša ideja…

Nađa pored njega… ne znam da li crveni od besa što je provaljena, ili od sramote jer joj zamišljanje te scene radi nešto u stomaku, ali ja je znam u dušu – pristaće i ona, nema joj spasa. Pogledam je i dodam onako racionalno, čisto da im proradi sujeta: Nando je još uvek veća zvezda od tebe, mala, i oboma bi ovaj duet doneo dobre stvari. Prvo popularnost, a drugo – pomiriću vas ja.

E tu Nandu već skače pritisak. Pogleda me nervozno, dok Nađa pored njega sedi, posmatra ga i klima glavom u znak podrške: Valerija, jesi li završila? Ja ću ti platiti račun, samo molim te idi sada, okej?

A moja bratanica se nadoveže: Tetka, hvala ti, ali stvarno mi ne treba dadilja.

Đavola ti ne treba, kažem ja u sebi, a njima se najslađe nasmešim.

Naravno da mu nisam dala da mi plati račun – Valerija je žena koja sve svoje račune plaća sama, pa sam tako džentlmenski platila i moj i njihov i izašla iz kafića.

Ali, draga moja publiko… ako mislite da je tetka otišla kući da kuva ručak, onda stvarno niste pazili na času. Nisam ja džabe godinama pisala detektivske priče da bi mi sad ovakav triler pobegao ispred nosa!

Otišla sam, ali samo do svog auta.

Sedim u autu, stavila slušalice, klima radi, a iz zvučnika se savršeno čuje svaki njihov uzdah u kafiću.

Čujem Nanda kako duboko uzdiše, popravlja jaknu i kaže: Ona je potpuno luda… Ali za onaj spot je u pravu. Tekst mora da bude brutalan.

A Nađa mu odgovara, glasom koji je odjednom mnogo tiši i mekši: Znam… Ali ako budem morala da te gledam u oči dok pevam, ne garantujem da te neću udariti. Ili nešto gore.

Smeškam se u autu. Moja misija je uspešno počela.

E, moji čitaoci… Nastavljam ja da sedim u autu i slušam kako kroz zvučnike puca led koji se skupljao godinama.

Jer, hajde da ogolimo stvari do kraja. Znam ja odlično ko su pravi akteri ove moje priče. Nisu oni likovi iz jeftinih romantičnih komedija koji će pasti jedno drugom u zagrljaj uz violine.

Sa jedne strane imamo Nanda. Čoveka koji je uspešan, tvrdoglav, ponosan do neba,jer je bik u horoskopu, koji je navikao da vodi igru i drži kontrolu, ali koji zapravo godinama vuče onaj osećaj krivice jer je u javnost izneo poruke jedne klinke samo da bi zaštitio svoj ego. Zna on odlično da je ispao slabiji nego što jeste.

Sa druge strane je moja Nađolina., buntovnica, cura koja je sa petnaest godina uletela u sve to sa srcem na dlanu, priznala ljubav, dobila odbijanje, prekršeno obećanje i na kraju etiketu “nezahvalne”. Otišla je na Berkli da pobegne od tog osećaja, da odraste, ali ta rana je ostala tamo gde ju je ostavila.

Zato je ovo izvinjenje moralo da bude onakvo kakvi su i oni – surovo iskreno, bez patetike, u pola glasa, dok misle da ih niko ne sluša.

Scena: Razgovor u kafiću (Preko Valerijinih bubica u autu)

U kafiću vlada duga tišina nakon što je Valerija otišla. Čuje se samo kako Nando nervozno kucka prstima po stolu, a onda taj zvuk prestaje. On duboko uzdahne.

Nando ozbiljno izgovori: Znaš da je potpuno luda… ali za onu pesmu je u pravu. I za ovo ostalo je u pravu. Nađa… žao mi je.

Nađa ćuti par sekundi. Čuje se samo tihi zveket njene čaše koju spušta na sto.

Nađi podrhtava glas: Za šta ti je žao, Nando? Što si me izbacio u polufinalu, što si mi davao pesme koje mrzim, ili što si celom svetu pokazao moje poruke i napravio od mene histeričnu klinku?

-Za sve. Ali najviše za to poslednje. Bio sam povređen onim što si mi rekla u bekstejdžu, sujeta me je pojela jer si me čitala kao knjigu. Ponašao sam se kao idiot, a ti si bila dete. Moje dete u timu, neko koga je trebalo da zaštitim, a ja sam krenuo da ratujem sa tobom preko medija. To mi je najveća greška u karijeri i u životu. Izvini.

U autu, ja hvatam vazduh. Nando se slomio. Prvi put u životu je progutao ponos.

Nađa izgovara blaže: I meni je žao… što sam reagovala onako burno u bekstejdžu. I što sam ti svalila sve ono na glavu u intervjuu. Ali, Nando… ja sam tada imala petnaest godina. Ja nisam znala šta ću sa svim tim što osećam. Ti si meni bio sve. Moj mentor, moj uzor… i čovek u kog sam gledala kao u boga. Kad si me pustio niz vodu, mislila sam da mi se svet srušio.

Nando tiho izgovara: Nisam te pustio niz vodu. Pobegao sam jer sam se uplašio, Nađa. Uplašio sam se toga što si mi priznala, uplašio sam se skandala, a najviše… najviše me je uplašilo to što sam shvatio da taj tvoj glas i sve što nosiš u sebi ima moć da me potpuno pomeri sa mesta. Lakše mi je bilo da se napravim lud i da te sklonim, nego da priznam sebi da si mi postala previše važna.

Nađa tiho, kroz poluosmeh: Znači… snimićemo onaj duet?

-Moramo. Inače nam tvoja tetka nikada neće dati mira. Već vidim kako nam iskače iz gepeka ako odbijemo.

Valerija: Skidam slušalice sa ušiju, naslanjam se na sedište i palim auto sa onim mojim najopasnijim, pobedničkim osmehom.

Moja misija je zvanično završena. Vuk i škorpija su potpisali primirje, bube iz glave su isterane na čistac, a sad je vreme da se piše tekst pesme.

A što se tiče onog spota gde se gledaju u oči dok pevaju refren… e, tu ću tek da im sedim u prvom redu i da im lično sviram klavir.

Znaš, čitaoče moj… život jeste borba sa bubašvabama.

Ali kad imaš ludu tetku koja i životu zna da postavi zamku… sve je moguće.

Sedim ja i dalje u autu, slušam ih preko onih mojih bubica, i dok njih dvoje unutra raspredaju o tom famoznom takmičenju i pesmama, meni u glavi kliknu svi detalji. Sećam se, kako da se ne sećam, kad joj je davao da peva “Dancing On My Own”i sve te njegove stare stvari. Ali tek sada, sa ove distance, kapiram koliki je on zapravo bio manipulator – doduše, onaj nesvesni, umetnički, što je još gora kategorija!

Slušam ga kako se žali i pravda, a u sebi dodajem naraciju i kolutam očima da me prosto glava zaboli. Pa zamislite vi taj njegov muški, autorski ego, lebe mekani! On je nju svesno bacio u lavlju jazbinu. Davao joj je svoje sopstvene pesme, one koje je sam preživeo i prepevao, da vidi od kog je materijala sazdana moja Nađolina. Hteo je da joj slomi kičmu, da vidi hoće li ostati samo bleda kopija njega ili će imati petlju da mu otme pesmu iz ruku.

Ali, uleteo je u sopstvenu zamku, pametnjaković!

Gledala sam ja te snimke iz studija milion puta. Prvih pola sata on uživa u sopstvenoj moći, zavaljen u fotelju, hrani sujetu dok dete peva njegove stihove. Ali onda, moja Nađica zatvori oči, pusti onu njenu mračnu, prelepu škorpijsku emociju, fiksira ga pogledom kroz ono staklo i zapeva o tome kako gleda voljenu osobu s drugom u mraku… I tu njega hvata čista panika! Bukvalno vidim kako se Nando ispravlja u fotelji, počinje da se znoji, skida jaknu, popravlja slušalice… Shvatio je, genije, da ga je klinka od petnaest godina potpuno pročitala kroz njegovu rođenu muziku. Hteo je on nju da testira, a na kraju je testirao sebe i pao na ispitu, jer mu se uvukla pod kožu toliko da je posle morao da je izbaci u polufinalu samo da bi spasao živu glavu i svoj uplašeni ego!

Scena: Kafić, par minuta kasnije (i dalje na Valerijinim bubicama)

Nando i Nađa sede za stolom, tišina je teška. Nando spušta pogled u praznu šoljicu, pa je pogleda sa onim svojim prepoznatljivim, polu-gorkim osmehom.

-Znaš… kad sam ti davao Dancing On My Own… mislio sam da te testiram. Hteo sam da vidim možeš li da izneseš tu težinu. A zapravo sam se svaki put u režiji plašio tvog glasa. Pevala si moju pesmu, a zvučala si zrelije od mene.

-Znam, Nando. Videla sam ti strah u očima kroz ono staklo svaki put kad završim tejk. Zato si me i terao da pijem čaj i pravim pauze… jer ti je trebalo vremena da se sabereš.

Valerija: Eto! Jeste li čuli to? Sami su priznali! Sad kad znamo da je i to raščišćeno, moj plan za onaj sudbonosni spot izgleda još bolje. Ima da se gledaju u oči dok pevaju, pa makar morala lično da im držim kapke otvorene!