5.

Valerija:

E, pa ako ste mislili da sam ja posle one kafane spakovala kofere i digla ruke od projekta, onda me stvarno, ali stvarno još niste upoznali. Šta vam je, bre? Pa ja sam producent sopstvenog života, a ovaj njihov istorijski duet je moj lični blokbaster!

Zato, kad su konačno ušli u studio da snime tu pesmu, pogodite ko je već sedeo u režiji, zavaljen u fotelju, sa Viktorom i Viktorijom koji se igraju sa dugmićima na mikseti? Naravno, tetka.

Pratim svaki ton, skeniram svaki pogled kroz ono staklo, a moji komentari na interfonu lete brže od Nandovih aranžmana.

Scena: Studio, par nedelja kasnije

Nando sedi za miksetom, protrlja slepoočnice, pa pogleda kroz staklo u Nađu koja stoji ispred mikrofona. Muče se sa tekstom refrena već dva sata. Valerija pritiska dugme na režijskom stolu.

Valerija (u mikrofon, glas joj odjekuje Nađi u slušalicama): Nađolina, sine, daj malo više one tvoje škorpijske vatre u tom drugom stihu. Nando, a ti promeni taj akord u d-molu, previše ti je patetičan, daj mu malo one tvoje stare drskosti. I gledajte se, bre, ne gledajte u plafon!

Nando (okreće se ka staklu režije, sa kiselim osmehom, podiže ruke): Čekaj, Valerija, pošto sve znaš i svakoj si nevolji početak i kraj… pa što nam ti ne napišeš tekst, kad ti već ništa ne odgovara? Ti si bar pisala detektivske priče, drame ti ne fali!

Nađa (smeje se u mikrofon, klima glavom): E, bukvalno, tetka! Hajde, olakšaj nam muke, daj taj tvoj spisateljski talenat na papir pa da završavamo ovo.

Valerija (samo se preprepredeno nasmeje, otpije gutljaj kafe i zavali  se još dublje u fotelju): E, ne može, golupčići moji. Sami ste ovo zakuvali pre dve godine, sami ćete i da rešite. Ja sam vas samo zaključala u istu sobu, a tekst pišite iz srca – ionako imate i previše materijala o promašenim obećanjima.

 I ostavim ih. Isključim mikrofon, pokupim decu i pustim ih da rade. I znate šta? To je bio pun pogodak.

Kad su ostali sami sa tim svojim ponosom, sa svim onim što su godinama prećutkivali, muzika je odradila svoje. Smišljali su stihove, svađali se oko polutonova, prepirali se, radili do tri ujutru… i naravno, smuvali se.

Pa kako drugačije?

Kad provedeš noći u studiju gledajući se kroz staklo i pevajući o tome koliko te ono drugo boli – tu odbrana pada brže od lošeg aranžmana. Moja Nađolina je konačno dobila svog mentora, ali ovog puta za ceo život.

A onda dolazi naplata za moju ludačku intuiciju.

Za Novu godinu, pod jelkom me sačekao poseban poklon. Kutija, a u njoj CD (da, retro, u našem fazonu) i poruka: Za tetku koja je zgazila život kao bubašvabu – naš prvi zvanični duet.

Pustila sam pesmu dok su klinci spavali, i priznajem vam, samo mojim čitaocima… čak je i moćna Valerija pustila jednu suzu.

Ispeglali su sve, i zvučali su kao milion dolara.

Ali vrhunac mog provodadžijskog staža? Njihovo venčanje.

Kao što znate, ja uvek imam poslednju reč. Kada je došao trenutak za njihov prvi ples, svi su očekivali bend, violine, klasiku… a onda sam na scenu izašla ja.

Scena: Venčanje, prvi ples

Svetla u sali su prigušena. Nađa blista u venčanici, kao i uvek prelepa, a Nando je gleda kao da je jedina žena na svetu. Valerija uzima mikrofon, staje ispred benda, pogleda ih oboje sa onim svojim ponosnim, toplim osmehom.

Valerija (u mikrofon): A sad, pošto ste preživeli lift, kafanu i studio… red je da vam otpevam ono što ste od prvog dana tražili jedno u drugom.

Bend kreće tihe, prelepe taktove balade “Until I Found You”. Valerija pušta  zreo, dubok, glas pun života.

Nando uzima Nađu oko struka, ona mu spušta glavu na rame. Sve vreme se gledaju u oči, onako kako sam im sugerisala u onom spotu, ali ovog puta ne glume. Plešu, a ja ih gledam preko mikrofona i namigujem Nađi.