6. Poslednja poruka 

 I eto vam kraja ove moje detektivske priče.

Od jedne tinejdžerke koja se plašila buba i jednog ponosnog producenta koji je hteo da pobegne od sudbine, stigli smo do prvog plesa.

Bube su isterane na čistac, ponos je pobeđen, a njihova priča je konačno skinuta sa pauze.

E pa, moji dragi, verni čitaoci… Došao je trenutak da i luda tetka sklopi svoj detektivski rokovnik, ugasi ekran Velikog brata i zvanično zaključi ovaj naš slavni slučaj.

Ispratila sam ih od one prve petnaestogodišnje treme na bini, preko suza u sobi, polufinalnog haosa, pa sve do pokvarenog lifta, skrivenih bubica u kafiću i prepevanih sudbinskih pesama.

Uradila sam sve što je bilo do mene – a znate da je kod Valerije to uvek više nego što običan ljudski mozak može da zamisli.

Spojila sam bika i škorpiju, isterala bube na čistac i naterala ih da progutaju taj svoj džinovski ponos.

Sada su tamo gde im je i mesto, na podijumu, vezani za ceo život.

A ja?

Ja spuštam mikrofon, uzimam svoju čašu vina i odlazim da pazim na blizance.

Slučaj je zvanično rešen, a vi zapamtite: život je večita borba, ali sve se da srediti kad imate ludu tetku koja bubašvabe gazi sa stilom.

Živeli, moji čitaoci, do nekog sledećeg cirkusa!