Propast jedne porodice

8. poglavlje

-Zašto mi to nisi rekla? – Vasilija je besno viknula na sestru.

Antonija joj nije odgovorila već je potrčala ka kućici.

-Ja ću za njom – Aleksandar se ponudio a Vasilija je morala da ga pusti.

Stefan je zagrlio Vasiliju a ona je to prihvatila.

-Šta si saznao?

-Nema ničega u kući.

-Sigurno?

Pokazao joj je slike koje je napravio a ona se naslonila na njega i u tišini su krenuli kući.

Kad ju je ostavio da odspava, krenuo je u posetu Viktoru.

Viktor je sedeo u svojoj sobi. Stefan je očekivao da će videti vezanog čoveka u krevetu koji mu neće reći ni reč. Zato se iznenadio kad je čovek počeo da se osmehuje i priča.

-Znam ko si ti i zašto si došao. Aleksandrov mali.

-Kako si znao da ću doći?

-Milan je morao da te najavi, a ovde ima pričljivih ljudi.

-Pa želiš li da te pitam ili ćeš pričati sam?

-Kao saslušanje? Dobro, pošto pravo nisam imao. Nije kliše ako ti kažem da sam je voleo. E sad… kad je postala nemoguća i počela da me vara… Trpeo sam koliko sam mogao ali, pravila mi je rogove znaš. Kad mi je dopizdelo rešio sam da je kaznim. Iskreno, nisam razmišljao o tome da je ubijem. Ali kad se naljutim umem da budem paklen. Vasilija je ista, samo da znaš – nasmešio se: Bar je to nasledila od mene. Još nešto?

-Ne. Po tebi je samo Valerija kriva, shvatio sam.

Viktor je izgledao kao da gubi strpljenje: Slušaj mali, ja nisam varao. Nisam takav čovek. Radio sam mnogo, nekad nisam imao vremena za nju. Našla je sa strane, desilo se jednom – okej. Ali da me vara sedam jebenih godina sa različitim tipovima pa čak i da se ne krije – to već nisam mogao više da trpim!

-Da li si je nekad uhvatio?

-Uroš i ona na jezeru. Andrija i ona u kućici. Imaš li još neko pitanje? Ako nemaš, zamolio bih te da me ostaviš na miru.

Stefan se okrenuo da ga još jednom pogleda. Viktor mu nije uzvratio pogled, ostao je da gleda u jednu tačku. Stefan je na njegovom licu primetio tugu.

Teško meni ako je Vasilija ista ti – pomislio je u sebi i krenuo kući.