7. poglavlje
Nije je potražio. Rešio je da sutradan ispita Valerijinog brata. Milan je od nje bio stariji šest godina. Najbolje ju je razumeo i znao je o njoj ono što niko drugi nije.
-Nisam paranoisao kad sam joj govorio da se pazi. Kad su se uzeli sve je bilo u savršenom redu. Ali, znao sam da joj jedan neće biti dovoljan.
-Da li ju je ikad uhvatio u prevari?
-Nikad ti to Andrija neće reći.
-Znači jeste?
-I to baš u toj kućici.
-Nisam nikad išao tamo.
Milan se nasmejao: Nisi ništa propustio. Nema ničeg specijalnog tamo. Kuća ko kuća. Kupatilo je Viktor uradio a u prizemlju je samo krevet.
-Da li ste je našli na tom krevetu?
Milan je zatvorio oči i klimnuo glavom: Viktor je sedeo ispred kuće. Smejao se i gledao u prazno. Poslali smo ga na psihijatriju a tamo je i danas. Vasilija se sa tim i dalje ne miri.
-Ona želi da on bude u zatvoru.
-Stefane, ne krivim je. I ja to želim.
Time je završio razgovor, a Stefan je rešio da ode do mesta gde je Valerija provela poslednje sate i dane. Kućica skoro u šumi.
Bio je zahvalan svom pamćenju jer se setio prilaza sa donje strane. Nije mogao da uđe jer su vrata bila zaključana i rešio je da potraži ključ. Proverio je stari bunar, terasu, saksije u kojima je nekada bilo cveća. Nije pronašao ništa.
A onda mu je pogled pao na stolicu na kojoj su našli Viktora kako sedi. Pažljivo ju je pregledao i u jastuku napipao ključ. Izvukao ga je i otključao vrata.
Zapahnula ga je vlaga i prašina. Pažljivo je otvorio stari prozor i pustio i vazduh i svetlo unutra. Posmatrao je prostoriju: sve je bilo izlomljeno i razbacano. Krevet je jedini ostao da odoleva vremenu. Na spratu kupatilo puno prašine, cevi zarđale, vode nije bilo.
Razočarano je napustio kuću, zaključao i ostavio ključ tamo gde ga je našao.
Krenuo je istim putem kojim je i došao, kad je ugledao Antoniju – Vasilijinu sestru bliznakinju.
Devojka je požurila ka njemu kad ga je ugledala.
Dok se približavala on je razmišljao: Koliko god Toni delovala izgubljeno, zna ona dobro šta se sve oko nje dešava.
-Da li si našao nešto?
-Ne. To je kuća kao i svaka druga – nije krio razočaranje.
-Molim te, reci mi gde je ključ.
-Ne smem.
-Zašto?
-Zašto što se nećeš vratiti kući. Moglo bi nešto da ti se desi – znao je koliko devojka može destruktivna da bude.
-Bolje mi pomozi da pobegnem od njih.
Iza sebe je začula Vasiliju i Aleksandra.
-Neću ti dopustiti da je povrediš! Eto zbog čega ne želim da budeš u njenoj blizini. Plašiš je – Vasilija je uvek govorila istinu.
-Ona zna da je volim – pravdao se.
-I zna da ćeš je povrediti, zaboravi je.
-Ne mogu. A znaš li zašto? Zato što je tvoja sestra trudna sa mnom – Aleksandar je pogledao Antoniju pravo u oči.
Ova priča je teška, ali je stil pisanja odličan, i samo nastavi da pišeš. Imaš talenta. A imaš i moju podršku.
Hvala ti puno ♥️