Da Vinči Vermer Modiljani Ništa Ovog puta nepoznati umetnik Nije lik Mona Lize Nema bisernih minđuša Niti dugog vrata voljene Beatris Ovog puta Slika je i više nego živa A i više nego mrtva Guši se Vodenom bojom Pod vodom Ja vidim jednu tešku glavu Na uskim ramenima Vidim dva srneća oka Trepću Uokvirena neurednim […]

Moja je ljubav teška, Teža od svake preplakane noći, Budne zore,cvrkuta usamljenog.   Moja je ljubav teška, Teče mi kroz telo, Grči mi srce.   Moja je ljubav tužna, Tužnija od psa koji cvili na hladnoći.   Moje je ljubav sama Poput magle u sumrak.   Moja ljubav se ne oporavlja Već živi u bolu

Umorna sam i kad nemam podočnjake, Spavam tri sata nekada i dvanaest Ali ustajem ista. Opijena sam tugom, Teturam se sa bolom A strah mi viče da ga sačekam. Na vratima otac kaže; Vidi stigao je bludni sin A meni kroz glavu Idu stihovi Bukovskog. Večeram i pevam majka kaže; Imaćeš ludog muža A ja

Znaš da volim Te čokoladice od marcipana, On mi se topi po ustima I tako je divno,ma predivno. Nego u zadnje vreme Lepi mi se za nepce I zavlači medju zube Pa me zabole. Nešto me ovih dana Žuljaju ove moje šarene Najudobnije cipele. I ukosnice crne male Me bodu u glavu Kao do mozga

Velik je Zevs u svojoj sili, Ko mu od bogova može prići? Nasilje i zlo nisu mu mili, Osvetnik je i čuvar. Kome ćemo veći kip podići? Veliki kip u Olimpiji stoji, Klanja se Korint, slave ga Spartanci. Pod njegovom senkom ko da se boji? Al’ daleko mu je malo selo, Što razoriše sa istoka

Život je lep, Pogledaj stiglo je proleće, Svuda je šarenilo. Skidaj to sivilo sa lica I idi medju svet. Veruj mi, Nasmeši se cvetu, Pozdravi vrapčiće, Namigni detetu, Veruj mi, Uspećeš da živiš , Ako otvoriš srce Koje gleda kroz oci. Veruj mi , Život je lep, Ako živiš u momentu, Ako zastaneš I diviš

Večeras ću upaliti lampu Pred spavanje, Jer večeras se bojim mraka. Mrak se u meni nastanio, Uselio se i u koferu poneo, Tuge,boli,stidove i nemire. Po celom su mi telu, Ponosno marširaju, Opet su osvojili najdražu teritoriju. Dižem belu zastavu, Ali oni ne vide, Vičem primirje, Ali oni ne čuju Oni su u mom grudnom

Iskasapio si mi srce, Čuješ li ti? Što si to uradio, Imaš li bar malo stida? Nisi hteo,kažeš. Ah,samo nisi isekao nokte. Ruke su ti hladne i mokre, Mokre od krvi moje, Čuješ li ti mene? Sledeći put iseci nokte, Inače moje srce neće izdržati opet. Dođi,donesi mi konac i iglu, Neće se od pogleda

Išao sam stazom od slomljenog stakla, Pratio svetlo i hodao po mraku. Znao sam da ne smem da stanem. Čovek u crnom pružao mi je ruku. Znao sam da njegov put vodi do pakla, I da ne smem da mu verujem.   Vremenom su mi tabani odebljali, I više me uopšte nije bolelo, Pa sam

U tišini, pronalazimo mir koji nam nedostaje, kroz svaki trenutak tišine osećam te jače, iako su tišine ponekad teške, naša ljubav je naša snaga, nedostaješ mi kao da sam izgubio deo svog srca.   U tišini nalazimo prostor za mir,za ljubav i sreću, u tišini pronalazim tvoju toplinu, tvoju ljubav, tvoj mir. Ponekad, reči su

Razapeta između tvojih dodira i čekanja, Postajem sena i pepeo feniksa. Ne znam kada ću se opet roditi Nit kada će me svetlost opet milovati.   Postajem tiha poput šume Nakon zavijanja čopora vukova I nestajem;nestajem kao odraz mesečine U moru,tačno tren pred zoru.   A ti postaješ poput vatre, Čežnja,koja postaje pepeo. Ako me

Inspirisan tobom, u svoj slom padam. Gde se etar nalazi, s ljubavlju te čaram. U nepregledne sate, ovog ponoćnog časa. Nek te reči hvale, ispisane od moga dara. Ne, nije ovo sve, ima još koje čega Posle kapi, ili dve, dodir čela. Sed još nije brk, nit je kosa slana. Na proleće ću te okititi,