Kada čovek progleda Čovek često živi pored sopstvenog života, kao putnik koji sedi kraj prozora, a ne primećuje pejzaže koji prolaze. Naviknemo se na ljude, na njihove glasove, na njihove tišine, na prisustvo koje uzimamo zdravo za gotovo. Tek kada se nešto izgubi, kada se prostor ispuni prazninom, shvatimo da smo imali više nego […]
Mračna i duboka noć upija spoljašne zvukove polubudnog sveta i ne pita ništa. Bez glupih pitanja o tome zašto smo ona i ja dočekali još jedno svitanje u ne tako privlačnom i vedrom izdanju. Ona je uvek tu, a i ti.. – Jesi li tu? Popričao bih malo sa tobom, o nečemu važnom. – Ti
Aldini sutra nije osmi mart … kako bih volio da sam pravi pjesnikda pišem o ljubavi recimoi svemu što ide uz njua vi da čitate i zaboravljate stih za stihomkako bi nam samo bilo lakše možda nekada i postanem pjesnikdotad osuđeni ste na ovonazovite to kako hoćete … danas je sedmi martšto znači da je
Kunjao je na svom uobičajenom mjestu i kao što stari, ranjeni i iscrpljeni kopao je bašti sjećanja. Povremeno nije bio siguran jesu li u pitanju sjećanja ili snovi, ali nije bilo ni važno, jer su se samo njega ticali. Nikome se nije mogao ni požaliti ni pohvaliti. A nekad ih je bilo toliko da je
Половина која припада Небу Говори се да човек кроз живот хода са две торбе: једна је пуна онога што јестекао, а друга онога што је дао. Прву носи у руци, другу у срцу. Али тек накрају пута сазнаје која је тежа.као да је то истина која се подразумева: „Није знање — знање знати, већ је
Da li želiš da odem od tebe? Samo reci i neće me više biti. Prestaću da plačem kada sunce se ugasi i kada se kiša pretvori u dugu. Želiš li da ne budem više tu? Ja to ne mogu. Previše je reči ostalo nedorečeno i previše suza ostalo neisplakano. Jer naša ljubav je
Progutao si moju dušu. Oduzeo si moju nevinost. Zapalio si moju dobrotu. Pokvario si moju lepotu. Kreirao si svoju lutku.
Љубав без упутства У малом граду, где су људи живели једноставно и без много филозофије, живео је Лука. Није био ни посебан ни необичан — осим по једној ствари: хтео је да разуме љубав као да је формула. Желео је упутство. Правило. Меру. Нешто што може да стане у реченицу. И зато је кренуо да
Ja sam pesnik, pomalo i avanturista,stihovi su moja jezička kultura,ja sam lirički karikaturista,svaka pesma je jedna avantura. Ja sam svedok nekih drugih svetova,ja sam knjiga, pomalo požutelih, strana,ja sam biljka, čudnih cvetova,i jedna priča neispričana… Ja sam most između dve ere,analognog i digitalnog sveta,ja sam kreator sopstvene atmosfere,prostakluk meni smeta! Ja sam neki krojač magični,stihovi
U najdaljem ćošku radionice starog majstora, ponosno je stajala jedna kutija sa alatom. Nije to bila kutija kakve se proizvode u današnje vreme, od plastike, sa točkićima, raznih boja i namena. Ovo je bila jednostavna, metalna kutija, koja kad se otvori ima još par malih pregrada za razne šrafove i sitan alat. Boja joj je
Човек који сваког јутра побеђује Постоји један час који нико не види и нико не слави.Час када човек нестане. Ноћ спусти своју тамну завесу, угаси мисли као свеће на прозору, и оно што називамо „ја“ тихо се повуче у безобличност. Нема имена, нема брига, нема успомена. Само тиха, дубока празнина. Ипак, у том мраку, негде
Posmatrajući bele pahulje, kroz prozore ušuškane garsonjere u prizemlju, Silvija je osećala kako joj se grudi stežu. Duboka teskoba se spuštala na nju, poput hladnog vazduha koji se neprimetno uvlači u sobu. Prozorsko staklo je bilo orošeno, a iza njega je grad izgledao mekano, kao da ga je neko ogrnuo belim šalom od kašmira. Okno
