Te večeri, mesec je neobično pažljivo motrio na grad. Njegove duge trepavice spuštale su se do svežih bara i tamo ljubile svoj odraz, a sjaj njegovih zenica dopirao je i do najzabačenijih ulica našeg grada. Do deponija. Do napuštenih kuća. Do ugla gde umire pas. I do stare poslastičare gde je, nekada davno, plava devojčica […]

Када би ме неко питао какве очи су твоје, не бих умела да их опишем. Не бих знала да објасним преливање тих боја око зеница твојих. Када би ме неко питао какве су ти усне, ту бих засигурно занемела. Јер како да сликовито прикажем нешто у шта ни сама нисам сигурна? И на свако питање

Srce joj je damaralo u grudima od nervoze dok je hitro jurila ka ulazu škole. Znala je da je stvarni uzrok njenom kašnjenju zapravo otpor koji ima prema tim predavanjima I kolegama, koje ne smatra dovoljno inteligentnim da bi joj bili ravni. Ali još jednog puta su se pokazali više nego dovoljno snalažljivim od nje. Prazno zuri u

“ Njeno stanje je tako, da uskoro ne samo da neće moći da se kreće, i brine o sebi, nego neće moći ni da priča, shvati. Kako ćeš znati da joj pružiš odgovarajuću negu? “, objašnjavala je Ivana Saši, pakujući sisteme za infuziju i lekove u medicinsku torbu. Saša ju je gledao pokorno, i povlačio

Ne pitaj gde mi je on. Sakrio se… U ono što tražim, a držim u ruci. U ono “ništa” kad me pitaju šta mi je.   Ni šta mi je on. On mi je budilnik pre alarma. I ono “dobro veče” što kažem u podne.   Ni ko je on. Vladar je svih mojih slabosti.