Кажу да поезија умире у двадесет првом веку, а она плеше, пева, грли, цвета у праменовима њене косе, дише у њеним грудима, пресвлачи се на њеним длановима и огољена се рађа из њеног уздаха. Кад би поезија била жена, имала би њене о ч и.
Могао бих да пишем о љубави какву ни руски романи немају – од које би се постидели и Ана Карењина и Вронски и Толстој. О љубави прошлога века, Лоло, која би у теби пробудила љубав. Могао бих је у своје руке ставити, у љубави те сакрити и чувати од времена твоју н е в и
Ја сам најбоље песме писао за тебе, мајко /постхумно/. Сва ова пискарања о животу, о људима, о земљи и небу – не вреде ни две паре, мајко. Не кунем се више у љубав, такви је на крају продају и изгубе и пре него што је нађу. Све ово је јаче од ње,
Душан Стојковић рођен је 27. јуна 1994. године. Објавио је збирку поезије „НИСИ ПРОКЛЕТА – на груди ушло, на груди изашло’’ (2021.) и збирку поезије ,,ЖАЛ – неповратно си отишла у поља’’ (2023.) Заменик је председника Удружења МУК (Млади Уметници Културе) које је основао са Јеленом Сарић Цветковић, генерални је директор међународне коморе књижевника и
Неке су жене пратиле в о ј н и к е, Барбара, од Урала до Пиринеја. Срешћемо се ван рата. Негде на ничијој земљи. Ти и ја. И букет орхидеја.
У капсули сличној оној у којој пакују амоксицилин чувам небо у праху. Кад ме умори овај свет попијем је и дванаест сати сам спокојан са тобом у себи.
Nisam ti bila ni sunce ni mesec Već samo zvezda, stidljiva, daleka Nisam te grejala niti pružala svetlost Samo treperila i drhtala, bleda Nisam ni pesma bila, već samo stih Ispisan rukom kojom držiš gitaru Pisao si, pitam se, za koliko njih Dok si palio za cigarom cigaru Nisam ti bila ni dodir
Kad poslednji takt naše pesme utihne I tišina ispuni plesnu dvoranu Hoćemo li plesati još minut ili dve Kao što smo nekada u našem stanu? Kad više nikog nema muziku da stvara A glasovi se pretvore u šapat nemi Neka se čuje još samo tvoja gitara Poslenjih par akorda posveti samo meni A
Pisala bih ti U ponoć, ili malo kasnije Onako pospana Umorna od napornog dana Ali reči su suvišne Jer sve što sam trebala reći Nisam na vreme A pisala bih ti Reči, stihove, pisma, snove Ili o tome Kako sam provela dan Ali reči su suvišne Kad srca ne kucaju više Istim ritmom
1. poglavlje Kraj je septembra, sunčevi zraci miluju i ovo jutro. Ništa ni ne sluti na početak jeseni tek poneki žuti list i nešto hladniji povetarac. Ja se budim kao i uvek, uz osmeh jer čeka me jedan od poslednjih pupoljaka ruže na stolu i čokoladica koju sam sinoć ostavila njemu, ali je on kao
Neki lik pokušava da se uparkira prilično bezuspešno ležim u krevetu čekam san kao nadu deprimira me bezuspešno parkiranje podseća me na mene satima i godinama mogu da trpim neuspeh ali svoj, samo svoj zbog ovog dole bi sišla ne mogu još i tudji neuspeh da slušam
Prošlo je leto a ja nisam nosila sve letnje haljine koje imam neke vise u ormaru već dva leta i opet sam ih ispalila krivo mi je neke su iz perioda neljubavnih orgija a neke iz 1999 dobila sam ih kad su prošle sve one žurke za koje nisam imala šta da obučem
