Kada bih …
Kada bih mogla da te zagrlim , poljubim. Kada bih mogla tvoje srce da osvojim . Kada bih , oh , kada bih . Kada bih tvoja bila , mojoj sreći ne bi bio kraj. Moj dragi.
Сутон
не свиће ми са Сунцем на истоку,но за тебе ја сунцокрет биваммозаик је моја рука на твом бокудок јуриш ми лице знатижељним погледом,а ја бежим,бежим луцидно око моје, у бегу наслућујеш страхстежеш ме чврсто, тераш на дрхтањесуза сузу стиже, имаш ме нагогстворила си потоп у пустињи мене вечност прође, мирније дишемпратиш ми дах, спремаш иглу
Jednu ženu nikad zaboraviti neću
Jednu ženu nikad zaboraviti neću,nisam tražio sreću, ni manju ni veću.Iznenada, kad se najmanje nadaš,kad ne znaš da l’ ustaješ ili padaš,u nikakvo vreme i nezrelo dobadesi se ljubav života tvoga. Nisam pesnik, a ni poeta,stihove pišem iz srca i dalekog sveta. Pokušao jesam, ali mi se nije daloda te zaboravim, makar na tren samo.Fali
O nedostajanju – deo deseti
08.03.2014. I opet mi ušetaš u snove nepozvan.I opet zbog tebe stavljam crveni karmin,a znam da neću videti tvoje usne.I opet me misli odnesu negde van vremena,u nepovratni kovitlac tvog mirisai svega što si ti.Ja tebe ne volim,a opet te smatram za nešto božansko,za nešto vredno.I opet mi se izvači tlo pod nogama, jer uskoro
Сутра које нас краде
Сутра које нас краде Постоји једна тиха сила која нам свима стоји на путу.Не видимо је, не чујемо је, али је осећамо у сваком тренутку када кажемо: „Урадићу сутра.“ Сутра — та једноставна реч — постала је највећи лопов нашег живота.Краде нам храброст, краде нам време, краде нам шансе.Краде нам људе које волимо, јер им
ŽENA PLAVE KOSE
Na trgu, u graji,obasjan Suncem,kraj žene koja me ne primećuje.Jutarnja kafa,dim cigaretei razgovori koji me ne dotiču.Treći danu večnom gradubez dodira za kojim čeznem. Zaboravim strast;Zaboravim lepote arhitekturei odlučnost da stojivekovima nepromenja.Mislim na nju;na ženu plave kose i očiju plavih kao svila.Ona to zna,ali me ne primećuje. I žalim.Žalim za ispijenim vinoms bogatom aromom kruškei uvelim
Stradanje
Pale senke postradalih, niču na davno usnulim njivama. Još jedan boj krvlju natopljen, gori u bezdan i večni plamen postojanja. Još jednom će na toj zemlji zaspalih patuljaka nići novi svet današnjice, a njihova će deca hladnim suzama, zalivati krvave ulice. Boj kakvog ne vide život, smrću i kricima će opisati, kada budu
Витез од Туђине
Витез од Туђине Кад сам пошао млад и јак,у коферу снови, у џепу прах,рекох себи: “Ово је час,идуће године све је за нас!” Ал’ туђина има своја правила,сваког младог витеза на темељ свалила.Први дан? Нико ме не пита: “Како си?”Само вичу: “Ради, брже, док се не умориш!” Упорно сам ја копао темеље,док други копали дубље
Papirni brodovi
U malom ribarskom selu, gde je more plavlje od plavetnila neba, gde vetar grli planine koje ga čuvaju, a pesak lagano beži pod prstima, jedan čovek je stajao na obali čekajući da pusti svoj papirni brod. Prisećao se dana kada ga je napravio. Imao je sedam godina. Nesigurne dečije ruke dohvatile su novine koje je
Cipele za ples
Vetar je šaputao kroz grane drveća, donoseći miris zime, u gradu gde su se ljudi više bavili glasinama nego stvarnim životom. Dok su drugi jurili po slepim ulicama pletući mreže osuda, Lara je nepomično stajala ispred ogledala u toploj sobi svog malog stana. Bila je odevena u haljinu koja joj je više ličila na oklop
Grad bez boja
Iza sedam gora, iza sedam mora, iza sedam dolina, prostiralo se mesto u kome su sve nijanse odavno izbledele. Taj tajnovit grad se zvao Ahromatija. Okruživale su ga reke boje razvodnjenog katrana, nebo boje pepela i zidine koje su izgledale poput mokrog kamena. To je bilo mesto u kome su se ljudi rađali i živeli
Na šahovskoj klupi
Koračao je krivudavim putem, odeven u belo, na mestu koje nikada ranije nije video. Magla i hladnoća obavijale su mu telo tako da mu se činilo da ostaje bez daha. Bio je sam i uplašen. Pokušavao je da dozove pomoć, ali njegove usne su bile neme. Zvonjava starog budilnika, kupljenog još davne 1973. godine, prekinula