I  Anatomija krila Nikada me nisu ex catedra naučili Šta reći anđelima dok im rastu krila. Govorili su da ima za svet značajnijih pitanja: Kako upravljati „ljudskim resursima“ Ili ući u delirijum pragmatičnog razmišljanja – Tamo „produktivnost“ ovde „efikasnost“. Nikada mi nisu pokazali sliku I rekli – vidiš, ovde započinje reuma. Nikada razgraničili gde prestaje

Vikali su nam u lice: Nije tuga sve što boli. Eho glasa na slepilu sveže oribanog pločnika. Tišine čekaonica i Zbir praznina. Iskošeni pogledi čistačica. Nečija podeljena patnja na pustom hodniku I opčinjenost jednom uramljenom slikom. Nigde nikoga. Ne vide da molim Sve bele odore Da vreme malo uspori. Svako svojim korakom, Ne shvataju Da

Nisam prisustvovao sopstvenom rođenju Niti začeću njene prve misli o meni. Šta bih joj rekao da sam se tog jutra pojavio svečano Umesto sebe? Da li bih je upozorio da ne sedi bezazleno na Mermernim stepencima fakultetskog prilaza Sa jednom nogom poput visećeg klatna na ivici zemlje A drugom do pola odveć u mojim grudima?

„Sve stoji pravo. Sva istina je kriva, samo je vreme krug.”   Repato stvorenje Kakvo jesam Još jednom se grizem Nemilosrdno Za srž sopstvenog početka I jaučem iz noći u noć Kako ne boli Dok me poput guštera Ubeđuju Da će rep nanovo izrasti A moji me rođeni Oplakuju Kad god se ne pojavim U

1. (fragmenti) 4:30 se bliži Nećemo zaspati sada Ni ti na tvrdom jastuku od olova Ni ja na improvizovanom ležaju od mahovine. Leptiri moga detinjstva Večeras će ležati u herbarijumu Ponovo ispresovani Dok se na podu pored glomaznog kreveta Neposredno pre plača alarma Pitam da li nas nadalje očekuje Samo gusta težina, Pre nego što

Meseče Nemoj noćas da me progutaš Već si se naduo Kao balon da si progutao A mene ćeš teško da svariš Mene svi teško vare Čak je i moj želudac osetljiv Intolerantna sam Na sebe Meseče Noćas nemoj da me sažvaćeš Moje kosti lome zube Čak i zlatne Zapašću ti među desne Dobićeš paradentozu Mogu

Kada cinik priča sa nadom, verovatno je pod sedativima ili u želji da se svidi nekom navlači plašt dečačluka. Kada cinik želi nešto, prekriva ga sram jer zna da uzaludno teži da se izvuče iz pakla u koji je sam upao, jureći istinu. Kada cinik ne zna nešto, dečačluk mu na uši izvire i od

Те хладне и кобне зиме, Потресен смрћу свога сина, Чији смрадни дах му за вратом дише, Идиот и Коцкар закуца на тешка врата Једног од манастира Оптине Пустиње И угледа старца по имену Амвросије. Кротки поглед баћушкин Продире у његове очи Које своје патње исказују вештије Него антијунак из Подземља: Болује од Херкулове болести. Танани

I ovu noć sam proveo na travi. Gledao u nebo, brojio komete. Bežao od kreveta, iako me mami, Da ukrade vreme, da te opet sretnem. Ni ove noći nisam hteo leći, Umoran na jastuk, ko na tvoje grudi Hodam po mesečini koji neću preći. Samo ja sam budan dok spavaju ljudi. A ova ponoć, ista

Dođe smrt na vrata Ne kuca, samo uđe Stane kraj kreveta Spusti ruku na belu postelju Ne prljaj! Dreknem ja Nije Ona tvoja Bunim se Valjda ja znam kada je vreme Izričit sam a molim Misliš da pobeđuješ, Smrti A gubiš Gubiš mogućnost za još jedan tihi ulaz u naš dom     Ne prljaj,

Ne možeš dotaknuti zemlju! Kreneš rukom, ona uzmakne Staneš stopalom, ona se ulegne. Ne možeš dotaknuti zemlju kolenom. Poklekneš, ismeje te. Pravovernom čelu izmakne, apostolni oko od nje ka nebesima okrene. Možeš je pećinom prežiliti, prokopom pohoditi, ali je rukom nećeš dotaći.   Posadi stablo, njegovim korenom je ka srcu privuci. Nikako zemlju rukom ne