Prvi jutarnji zraci sunca obasjavali su mirno more u blizini istočne obale Engleske. Prostrani, prazni pejzaž ličio je na platno pre nego da umetnik na njega nanese svoje prve poteze četkicom. To jesenje mrtvilo prekinula je tačkica na horizontu.
Kroz glavu ide lirik- “you got a sweet voice child, why don’t you use it”. Htela je da nazove ovo pisanije “Dnevnik jedne mame”. Nove mame. Novopečene mame, što bi se reklo. Ali nije ona baš pečena, još je medium rare. I nije samo mama. Sve je ono što je i bila pre ovog mladunca.
1. poglavlje 4.07.2008. Dolazeći na posao, otprilike hiljadu petstotina pedeseti put, počev od prvog aprila 2004. godine (datum deluje kao šala ali je živa istina), moja inspiracija je pomahnitala. Imam neodoljivu želju da svoje misli zapišem, smatrajući da će možda nekada kasnije biti vredne pomena. Sve je odjednom i sivo i ružičasto kao znak za
Umornih očiju, kroz prozor je gutala prizore prekrivene tamom. Uspavljujuće brujanje autobusa teralo je na dremež, ali san bi je uhvatio samo na par minuta, nakon čega se budila još iscrpljenija. Kraj nje, srećom, niko nije sedeo.
Na kom ja jeziku da pišem, bila je dilema. Sada znam, na svom, na maternjem. Kažu da osećanja najbolje možemo izraziti na maternjem jeziku. Nema više dileme! Sada je vreme da nastavim sa onim što najbolje umem a šta sam zapostavila, ostavila sa strane, naprežući moždane vijuge da nauče novi jezik i na njemu rezmišljaju.
1. poglavlje Drugo što je dečak po imenu Fej voleo bilo je spavanje; lagano prozevanje, čaša toplog mleka, meki krevet i miran san dok te dan ne probudi. I to bi verovatno i praktikovao da nije bio puko siroče. Rad u gostionici Četiri puta, na čijem pragu je pronađen još kao dete, zahtevalo je kasno
Kapija koja pamti čoveka Postoje snovi koji se zaborave čim se čovek probudi. A postoje i oni drugi — retki, tihi, ali duboki — koji ostanu u duši kao trag na vodi. Oni ne dolaze da zabave čoveka, već da ga podsete na nešto što je odavno znao, a usput zaboravio. Te noći,
Моја мајка простире веш. Моја мајка не воли зиму. Боле је руке и зглобови јој шкрипе као врата наподруму. Моја мајка не воли снег. Каже да јој коса поседи дупло брже и не прави разлику измеђустарости и иња у коси. Моја мајка не воли зиму. Каже да доноси старост. Она је још увек млада, а
Grešio sam, grešio, kockao se životomi danima pio, krao Bogu dane,grešio sam, grešio, grešan sam bio.Svetlo na kraju tunela bila si ti; otkad tebe nema, greške i ne brojim. To što je bilo nekad, nikad više neće.Greške životom plaćam — male, a i veće. Neki kažu da je izbor, a neki da je greška.Svejedno, greško
Glavni lik je ležao na podu vezanih ruku. Drhtao je, suze i znoj su se naizmenično spuštali niz lice. Košulja i pantalone bili su prljave i umazane crvenom tečnošću, mnogo toga se desilo danas. Sa druge strane sobe ključ je ubačen u bravu, vrata su zaškripala. Dve siluete sa šeširima su ušle. Nije reagovao kada
Kada je trebao da bude dan bila je noć. I svet je bio malen kao zrno peska. Kada je trebalo da živim ja sam tražila tebe. U svakoj ulici, u svakoj kišnoj noći. Kada je trebao da bude maj, bio je novembar i sve moje suze, odnele su kiše. Možda je i
