Učmalom danu teško sunce dolazi kroz oblake sive ponekad pusti glas da ga vidim kako samo smelo prolazi tu gde je nekada bio samo mrak – Na zelenom nebu u plavetnilo beskrajno svako sneva krišom sad već tudji san očajno za pažnjom prigrli je tajno svaki zračak sunca da sačuva dan – Značenje je reke […]
Седела сам у својој соби на поду наслоњена на полицу. Плакала сам и покрила уши рукама. Његов смех није престајао да ми одјекује у глави. Јели одувек био тако злобан? Зашто сам се уопште заљубила у ток кретена? Данас нам је био задњи дан у средњој школи,дипломирала сам са одличним оценама и позвала моју симпатију
Uspavanoj te zori ne želim ostaviti poput rose sa kožom mi se igraš, Ali ovaj sumorni me život vuče – ja moram otići. Ostavljam te prvom zraku sunca – da ti usne ljubi. Ostavljam te prvoj pesmi – da ti ljubav izjavi. Ako se ponovo vratim i u tvom naručju dočekam zoru – od
Umeš u mom nemiru da nadješ mir, – poput skitnice nalaziš dom u mojim rečima. Umeš u mojoj tišini da čuješ vapaje, – poput izumitelja poznaješ ritam moga srca. Umeš u mojoj strasti da plivaš dugo, – poput avanturiste istražuješ moje dubine. Umeš li i da me čekaš, ti koji čekanje prezireš?
Pogledom si me dodirnuo – dahom me probudio. Pogledom ispleo si niti moje crne. Vetar nosi tvoju čežnju – meni na obraze je lepi. Tišinom te dozivam, pogledom me budiš – postajem živa. Dugo sam spavala, od samoće bez milovanja ostala. Sve si niti moje ispleo, sa dušom mi se igraš, ako kažeš da
Пада киша а ја плешем. Плешем и не стајем. А зашто бих стала? Не бих стала ни да ми ноге крваре. Плешем насмејана у ритму срца,док киша све јаче пада. Нечујем ништа осим откуцаја властитог срца. Нисам чак ни уморна. Овакву борбу против туге и бола,сигурно нисте видели.
1. poglavlje Sneg je padao do kasnih sati. Bilo je praznično veče. Kata je završavala sa kićenjem jelke. Stavila je još jedan ukras na jelku. Konačno je mogla da odahne i sedne. Nije ni čula da je neko ušao u kuću, otresao cipele i stao u predsoblje. Bio je to njen muž. Vraćao se sa
Poželiš li nekada da budeš more? More je svoje, ono je hrabro, nekada surovo. / ume da bude tiho,mirno samo pri površini dok su u dubinama neredi, nemiri, nemani. / Poželiš li nekada da budeš more? Da u tebi žive sve te boje, sve te lepote, sve te strahote. /
Polako, Ne okreći se prema mraku tek tako Ispred tebe je rajski vrt Ti grešni čoveče, I ne, Nije ti zabranjen ulaz, Ali ti odbijaš svaku pomoć Da se očistiš i pokaješ svoje grehe, Pogledaj tu tvoju dušu, Tako je zaprljana i trula Ni sam u njoj ne osećaš mirise, Zar ne vidiš da svet
Ako ikada budem sreo neke druge oči, Zvaću ih tvojim imenom, Svaki deo tog oka milovaću, Kao rajsko zeleno polje mirisni povetarac Kao majka svoje prvo čedo Ako ikada budem sreo neke druge oči, Moliću se da u njima ne vidim tebe, A sama znaš, to je nemoguće, Još u svakom treptaju čujem tvoje
Idem tamo gde sam srećan U beskrajno plavetnilo samoće I neko će me pitati, zašto si sam? Ali ja od samoće nisam usamljen Samoća nije izbor, samoća je svest, Svest o tome da nisi sam Da ti niko ne prkosi i ne čini zlo Već si izgubljen Prosto sam nemoćan Izgubljen i otrovan
Zašto me gledaš kao što predator gleda svoj plen? Zašto se osmehneš svaki put kad nam se pogledi sretnu kao da znaš nešto o meni čega ja još nisam svesna? Zašto? Tvoje ponašanje me zbunjuje. Ponekad me totalno ignoršeš, kao da ne postojim, vazduh sam za tebe. Drugi put si sav sladak i fin, deliš
