Usnule senke zidovaodvešće te noću u neki drugi svet. Zaronićeš u neispitana prostranstvai letećeš preko mostovas kraja na kraj. Pokušaj da zamisliš tu slobodujer ona se više neće vratiti.Pokušaj da je zamrznešu tom malenom deliću sekundei pusti da te senke odvedu. Tračak tog mostasačuvaj u svojoj mašti,toliko da se uprašnjavi,da se niti mislinikad ne pokidaju.
Samo odeš Napustiš svoje sigurno mestoSvoj kavez samoobmaneLaganoKao da si to radio ceo životZakoračišTeret ostaviš za sobomSve ono što nije tvojeSve te stvari, sve te predstave o sebiDok nisi znao ko siAli si imao to sigurno mestoKavez samoobmane.I Ta ivica ponora koje te toliko plašiAli te privlači, da pogledašA ustvari najviše od svega želišDa se
Када бих могао писати, о чему бих знао снивати, без ове туге у срцу и у души, рукама која снажно их гуши. Зар где је срећи место, то место и туга посећује често. Туга коју осећам тесно у грудима, не пушта и не пролази ниједним чудима. Срећа и туга као два друга, крећу
„Zar i ti Milice?“ Sram vas bilo! (psovanje svega živoga) Blokirate saobraćaj. Ne može pošten svet od vas da prođe. Autobus zaustavljate, besposličari. Zar i ti Milice? Automobilske sirene i tišina, osmoro ljudi, jedna od njih je Milica, i četiri policajca. – Molim Vas, ne ometajte ove ljude – policajac je zatim polako stao na
Mama smrt laže da nije strašnaKako to praznina da ne bude strašna?Svaka smrt je strašnaI svaka smrt boliKad vene lišćeI kad umiru psiI kad u ratovima ginu deca I kad toj deci ginu roditeljiI kad osamdesetogodišnjak umre u snuI kad ptić ispadne iz gnezdaI kad pod frižiderom pronađeš stvrdnutu bubašvabuMrtvuI kad komšijskog mačka pregaze čistači
У мојој кући се одувек тешко ж и в е л о, али увек када сам могао био сам срећан. И често сам сретао људе у чијој бих се кожи радије н а ш а о. Избледео сам тог априла. И све је постало ружно. И глас. И тело. И коса. И нокти. И ципеле.
И лоша песма мора да буде написана, Јер она за себе сматра да је веома фина! За носталгију су сећања омиљена храна, Зато сија над Нилом Сунце из давнина.. Опростићемо себи што нисмо мудри, Али никако што нисмо више лепи; Да ли је битно какви смо сада људи, Ако нисмо због љубави слепи? С времена
Čuvaj se žurbe, jer ona uvek dovodi do kajanja: onaj koji žuri govori pre negoli što sazna, odgovara pre negoli nešto shvati, odluči pre negoli nešto proveri, kudi pre nego što se u nešto uveri. (Arapska poslovica) Nikolija se užurbano spuštala niz strmi puteljak koji vodi ka reci. Nije imala razloga da žuri
Bilo je to pre skoro 6 godina, a i dalje pamtim taj detalj. Sedeli smo nas petoro u lokalnom pabu u sred bela dana i ćaskali, bacali forice, upoznavali jedno drugo, kako se kasnije ispostavilo. Tako se i upozna čovek: usput, na sitnicama koje ispadnu velika stvar, danima koji ne deluju posebno. Videla sam je
Носогор Пилу се окрену и учини му се да је негде погрешно скренуо. Ништа што је његово крупно око могло да види није му било познато. Затрепта још једном својим дугим трепавицама и уздахну. – Сто му заврнутих репова антиполе! Мрско му је било да се враћа и он храбро крену у непознато. Тумарао је
Оригинална прича у свету Десет Дарова (1115 reči) Енциклопедиста је застао на ивици висоравни. Имао је поглед на читаво ново царство Поклоника. Иза њега беху само рушевине прастарих народа и свет који је после свих мука морао да се одрекне плодности и обећања раскоши која иначе олако нуди људима. Осмехивала му се ужарена звер
Uz dužno poštovanje prema nauci, teorijama, formulama, definicijama i zakonima, reklo bi se da nauka nema mnogo veze sa životom. Jer, nema te fizike koja je objasnila kako susret dva pogleda zaustavi svet. A, zaustavi! Ni te geometrije koja je umetnula svet u jedan pogled. Ni te hemije koja je formulisala reakciju atoma u prostoru
