Bensedinska manija u vidu gorke pilule koja se sliva direktno niz grlo smiruje nervni sistem do granica blaženstva zarad umirenja svakodnevnog preterivanja i napoštvovanja drugih od strane njihovih gluposti.Bensedinska manija u vidu smirenja dozvoljava mir i stabilnost apolitičnu teskobu smanjuje do granica podnošljivog bez da pita treba li ti još.Bensedinska vika žaglušuje uši i ispira […]
Na kraju krajeva Pitam se Šta će biti s nama? S jednog kraja Grada Na drugi. S jednog kraja Svijeta Na isti. Na kraju krajeva I to cvijeće što vene! Iz jedne nijanse U drugu, A u trećoj pak Ne poznaje se. Na kraju krajeva Gdje je početak kraja? U
Volimo se slikati tako što uhvatimo mjesec ili sunce dlanove. Simbolika prihvatanja svijetlosti svemira i božijeg stvaranja, vječne ljubavi. I kada ne mislimo da smo božija djeca mi nehotice to ipak priznajemo. Možemo li živjeti bez sunca, može li biljka da raste, dijete da stasa, može li naš odlazak da dođe, a da nam neko
Vrište ulice, vrište ljudi, Vrišti zemlja Svud’ neki pogani jezici, Palacaju Žamor, žeđ, laži, U mnoštvu silueta Vrištim i ja da me ne proguta, Histerija Božija ruka pali šibicu.
Pet ujutru je. Ne pitaj me što sam budan. Znaš ti dobro gde sam bio i šta sam radio. Znam da me nećeš zvati kroz puste ulice. Znam da ka drugima noćas bacaš udice. Znam da ne želiš ni da me pogledaš u lice. Znam to ledeno telo sa srcem ubice. Zašto sam dozvolio da
Sjetim se tako tih davnih jeseni imala sam jednu omiljenu jaknu. Neka smeđa boja kao i godišnje doba boja zemlje. Kad prođu ljetnje vrućine jedva sam čekala ta hladnija jutra i večeri. Oblačila sam tu jaknu proštepanu na romboide sa rajfešlusom do brade ušuškavala bi se u nju grijala i voljela jesen. Nosila sam
Ne moraš ništa da kažeš. Samo ćuti, jer u ćutanju osetim mnogo više nego u hiljadu bezvrednih reči, reči kojih svakako nema, reči koje su ostale negde iza nas, reči koje su stigle pravoj osobi u pogrešno vreme. Nek izgore svi ovi papiri dok gledam tvoje oči, tamnije od noći. Nek sve izgori dok se
Daljina nas ne gasi Sad smo daleko, a osećam te kao hladnu ranu,svaka tvoja misao prolazi kroz mene, oštra, bolna,kao da svaka sekunda bez tebe reže moju dušu,a opet, jedino me ta bol drži blizu tebe. Daljina nas ne gasi, ne gubiš se u vremenu,svaka
Kleli smo se, ljubavi, pod nebom što večno sja, da nas ni vetrovi sudbine ne mogu rastaviti, al’ sada su kilometri hladna reka, tišina bez dna, tuga je jedini glas koji znamo pratiti. Sećam se, držeći tebe, svet je bio naš, svetlosti su treperile u tvojim očima što su obećavale večnost. Sad smo izgubljeni, u
A u oktobru Sam svoja Sama sa sobom Mesec boja i sunca Kiše i sivila Vreme igra Toplo hladno sa nama A ja sam I topla i hladna Sa sobom Obasjana suncem Mokra od kiše Puna boja i sivila
Dogovor s Bogom. Dogovoriti ću se s njim Bar ću da pokušam, da te ne odvaja Da te drži na trenutnoj fazi i da ovo nikad ne završi Jer boli do pobude ljepote Boli onoliko, koliko samo on zna Pa ću da ga pitam, da me nikad ne oslobodi toga jer Zbog tvojih zavoja, Svaki
Još uvek te pravim od raskomadanih delova izbledele čežnje,rasute po promrzlom mračnom podu požude i neostvarenih obećanja. Bojim te najlepšim zlatnim bojama izlazećeg Sunca istrošenim temperama razbacanim po podu mojih sećanja. Neprekidno ti vrhom pokidane četkice dodajem svetlucavi sjaj na lice i potiljak uzavreo od čekanja.Drhtavim rukama,svilenim pokidanim nitima nam spajam siluete zarobljene u mračnom
