Ljubav je kad neko te razume, Ljubav je kad neko voli tvoje mane. Ljubav je kad neko sve iznutra ti uzme, Ljubav je kad zajedno dočekate stare dane. Ljubav je kad se posvađate gadno, Ljubav je kad ti rodi lepog klinca. Ljubav pobedi i više ništa nije važno, Ljubav je kad zbog tvog nekog život […]
Neka kažu da sam lud Uvek se obradujem kad svratiš mi u san Pa kad padne noć dozivam tvoje ime Postoji toliko toga što sam hteo da ti dam Ipak, izgovorena reč laganim korakom me stigne Bili smo lep par, pozitivno šašavi i nasmejani To je Božji dar, spontanim putevima se sastavili Da kao nekad
Kad je u ratu granata pogodila krov naše kuće, lastavica koja je danima pravila gnijezdo pod strehom, unatoč požaru, ostala je u gnijezdu, na jajima s mladuncima. Nije odletjela. Požar se širio tavanom. Kuću smo jedva spasili. A ona… ostala, i spepelila se, štiteći svoju prašinu iz utrobe, neizleglu potomčad. Puno kasnije, otac je otpilio
Snajper je uzela dva mjeseca iza silovanja. Legla bi na stomačić – da ga što bolje pritisne. Hitac je paučina Između dva mesa, srećo, Rekla bi, odebljavana drugim stanjem. Iscijepat ću ti naramak neba, Tako se kaže. Rodila ga. Moraš tako mirovati da se Može čuti kako u vodi vidri kuca srce. E, to je
1. poglavlje PRIMITE MOJE SAUČEŠĆE O smeloj odluci jednog pokojnog glumca i njegovom hroničnom bolu u leđima O jednom pokvarenom satu O jednoj sahrani koja preti da pođe po zlu O jednoj udovici koja se drži običaja O mladoj novinarki i nesvakidašnjem novinarskom zadatku O pozorištu koje postaje bioskop za smešne filmove O jednoj izjavi
Није лако бити наследник. Носити то страшно бреме на леђима да си можда недостојан или ћеш недостојан постати. Да си омален или свакако мањи но што су твоји преци били. Да у теби нема довољно части, поштења, храбрости и јунаштва. Да се честитост не наслеђује него учи. А ко тебе, несрећно посмрче, да научи ичему.
Previše je nesna u ovoj sobi pa sam otišla na balkon gledati se s nebom, dovikivati se s letom galebova i milovati se s povjetarcem. I, odjednom, samoća se prestrašila. Ne mogu spavati kad popijem pivo. Budim se, razmišljam i nazadujem. Trebala bih početi tražiti sreću drugdje. Kad sam na ovom balkonu, ona
Zamišljeno vrtiš pramen kose, pa ga pustišI tako dugo, dugo i još malo prekoSada bih voleo da sam ja taj pramenDa stanem na tvoj mali, mekani dlanUšuškan među tvojim dugim prstimaŠto mirišu na baštu koju si volelaI sveže pokošenu travu posle letnje kišeNe podnosim zvuk starog sata na ziduŠto me stalno podseća da sam još
Htela bih da pođem – a da se ne okrenem,Ali ne mogu, jer previše me boli;Da pismo ostavim i u njemu te spomenem,Srce moje puklo bi, jer te ludo voli! Htela bih da odem – sećanja u kutiju stavim,Ali ne mogu, jer previše su jaka;Srce mi ne da dâ bez tebe ostarim,Na tebe me podseti
Miriše tamjan, u zidovima živi Okoreli vosak spečene sveće I prozori nemi, tek su blago sivi kraj okna, rasuto počiva cveće Patos se žali i za tišinu moli kao sveštenik, zavesa molitvu drži Jer samo tako, obučeni a goli Čovek će doći do života srži Ogromne iza me’ ostaše dveri A dole odran medostrasnik leži
Nisi više beba Penješ mi se po glavi Unutra si rupu napravio Zajedno odgajamo A ti se bojiš Kao da si sam U izvoru boli Ne dozvoli Da ne otvoriš oči Sekund je dovoljan Da se zaboravi vek Zaustavi na tren Ovaj šareni svet.
Ko je taj što ti razum mutiTugom se bolna poezija pišeJesen stiže kad leto zaćutiProzori su mokri od umorne kiše Ko je taj što ti nemir stvaraU duši krhkoj strepnja mesto uzeVetar prozore od srca zatvaraNa licu ti osmeh zameniše suze Ko je taj što ti sreću kvariSnovi su tvoji popločani nadomŽivot je kratak i
