Mi smo duh oglodanog mesa sa kostiju naših starih. Mi smo stopa na mestu gde spustiše koleno uz naklon. Kandilo miriše i dimi. Muzika iz cevanice ulovljenog jelena. Bubanj ozvučen kožom njegove drage, zaklane kraj njega. Kandilo miriše i dimi. Prostrli smo njenu zenicu na stazi, crnu i duboku. Nestaju u […]
Немам за варке украсну кутију, јалове збирштине, упарађене булументе, што умеју маглу у кесе да пакују, ошараног сам губера уз свилене претенденте. Муцам ослађене реплике ласкаво бљутаве, чкиљим у збирне побуде и модне трендове, гајим џанарике, трчим кроз младе отаве, природним бојама осликавам своје брендове. Празничним прелом певушим уз двојанице, у колоплету палац
Toliko sam te vrištala… Godinama, u sebi. Vrištala sam te iz petnih žila u kontradiktornom skladu. U nemiru, mračnom od roletne, Sabijene zalutalom šakom nervozno na veliki prozor, zorama. Vrištala sam te kroz tuđe tajne, krijući te od zlih poganština. I nikada nije ono vreme da te zauvek pustim. Znam da znaš i razumeš da
za ovu reku ja zivot dajem kao lud a to cuva mi glavu cesma je zavrnuta al sa slavine kap jos pada na travu za mudrost predaka odlomi granu i baci u vatru ta mudrost je ko bujica koju sipas u casu i das prosjaku ko me je ovde stavio taj mora da
nema te vise u mojim memoarima niti imam tvoj broj memorisan da me boli kao logorski . kosa mi ponovo raste i pronasla sam pravu nijansu sive koja na tebe ne lici tvoji prsti nisu mojima zapetljani ni u jednoj prici odavno je nestalo interesovanje za pitanje koga od jutros ljubis jer sustina jedna
Umem da sam hladan, umem da sam vreo. Umem da budem i ono što nisam hteo. To je neretko do drugih i do onih u meni. I ko ih jebe sve ponekad! I to mora. Oprostićeš mi što opsujem i ljubim te istim usnama. Ti umeš da se lepo ljubiš i da baš lepo rukom
Možda i imamo sličan ugao kamere na ovaj svet. I pre prve klape koja je pala, prstom smo dodirnili mesto fokusa. Ne živimo u konceptu, živimo u procepu sopstvenih trauma i unapred naučenih igara i uloga podobnih za javno prikazivanje. Osmeh se još jedino prožima kao iskren reper na trgu našeg nesvesnog i kao kakav
Ne znam kako da se to namestim da ne otkrivam šta osećam jer, šta mislim ne znam, a osećam nešto po prvi put. Sedim pored tebe i gledamo u istom pravcu. Oduvek smo tako i jedino znali – rame uz rame. Smem li da o nama pričam u množini? Možda je vreme za prva lica
Želeo sam te onako kako se sa četiri godine želi žuti plastični kamion iz izloga u onoj prodavnici u Knez Miloševoj kuda me majka vodila sredom kada je bio pijačan dan. Želeo sam te tako blesavo i dečje naivno ne mareći što mi je trideset i četiri, a tebi tek tri manje. Neki će me
Liju oči suze boje vina tužne boli žele da speru, gorčina u tebi što stoji nemirne dane ti čini. Teške su reči ove ne zna im se poreklo, ni zemlja rodjenja imenom tvojim ih zovem. Kad mi te spomenu osmehom suze krijem, kao duga nakon kiše lažna sreća. A ljudi ko ljudi
Reklamiramo se Poput kafića Okupljamo ljude Pod svoj krov Ptice Hranimo Kofeinima Igra rečima Je učinila Svoje Krvi naše krvi Izađite na ulice Neće vas Rastopiti iluzije Turista bez kišobrana Ipak su od sunca I pobegli
Моји монолози су само начин да кажем не ђаволима који заузимају увек исту страну када је рат Мада никада није извесно чија ће рука пасти у окршају титана Ђаволима који се стапају у масу толико да тек привид може да открије намере мумијског режима Сви знамо иза каквих решетака те ставља привид и каквом ће
