ne znam je li i dalje tako prazno prvo slovo govor jedan / možda je sve bila laž naterala sam se dobro sam se naterala da okupim par ljudi oko sebe govorim šta imam da govorim mada hipoteze koje se iznose nisu ništa do prazna okrugla flaša bez dna kada […]
Septembar. Ljudi u čudnim odelima najavljuju pad temeperature. Oštri planinski vetrovi, Čisti i iskreniji Putuju bespovratno nebeskim ekspresom Kroz hladne kratke dane i Tople, duge noćne tmine. Na konačnoj destinaciji ostavljaju kofere. Svuda oko njih, izgorela od noći Plodna ravnica – ali niko ne ore. Večitim putnicima u mesecu lutanja Fale tuđe nadmorske visine. Oktobar.
(fragmenti) U glavi je ležala slika. Široka, prostrana smaragdno-zelena i čista ravnica kojoj se ne nazire kraj. Vetar lagano njiše najistaknutije stabljike udaljenog korova ispod neukaljanog tamnoplavog nebeskog svoda. Topli tonovi klasične muzike pojačavaju inače već zagušljiv letnji dan. Rubovi ćebeta na travi okretno prate pokrete zanjihanog bilja pri blagom strujanju vazduha, zarobljeni na ivicama
Bat koraka konobarice ostavljao je za sobom neočekivano produžen odjek. Izgleda da se sa određenom dozom muke, a opet i primesom poslovno usiljene razdraganosti uspela uz svega nekoliko stepenika koji su, poput spirale, izdvajali udaljeni i zabačeni sprat kafića. Iako se već odavno izgubila iz vidokruga prikrivena uglom stepeništa iznad nas i veštačkom travom dekorativno
I Anatomija krila Nikada me nisu ex catedra naučili Šta reći anđelima dok im rastu krila. Govorili su da ima za svet značajnijih pitanja: Kako upravljati „ljudskim resursima“ Ili ući u delirijum pragmatičnog razmišljanja – Tamo „produktivnost“ ovde „efikasnost“. Nikada mi nisu pokazali sliku I rekli – vidiš, ovde započinje reuma. Nikada razgraničili gde prestaje
Vikali su nam u lice: Nije tuga sve što boli. Eho glasa na slepilu sveže oribanog pločnika. Tišine čekaonica i Zbir praznina. Iskošeni pogledi čistačica. Nečija podeljena patnja na pustom hodniku I opčinjenost jednom uramljenom slikom. Nigde nikoga. Ne vide da molim Sve bele odore Da vreme malo uspori. Svako svojim korakom, Ne shvataju Da
Nisam prisustvovao sopstvenom rođenju Niti začeću njene prve misli o meni. Šta bih joj rekao da sam se tog jutra pojavio svečano Umesto sebe? Da li bih je upozorio da ne sedi bezazleno na Mermernim stepencima fakultetskog prilaza Sa jednom nogom poput visećeg klatna na ivici zemlje A drugom do pola odveć u mojim grudima?
„Sve stoji pravo. Sva istina je kriva, samo je vreme krug.” Repato stvorenje Kakvo jesam Još jednom se grizem Nemilosrdno Za srž sopstvenog početka I jaučem iz noći u noć Kako ne boli Dok me poput guštera Ubeđuju Da će rep nanovo izrasti A moji me rođeni Oplakuju Kad god se ne pojavim U
Meseče Nemoj noćas da me progutaš Već si se naduo Kao balon da si progutao A mene ćeš teško da svariš Mene svi teško vare Čak je i moj želudac osetljiv Intolerantna sam Na sebe Meseče Noćas nemoj da me sažvaćeš Moje kosti lome zube Čak i zlatne Zapašću ti među desne Dobićeš paradentozu Mogu
I ovu noć sam proveo na travi. Gledao u nebo, brojio komete. Bežao od kreveta, iako me mami, Da ukrade vreme, da te opet sretnem. Ni ove noći nisam hteo leći, Umoran na jastuk, ko na tvoje grudi Hodam po mesečini koji neću preći. Samo ja sam budan dok spavaju ljudi. A ova ponoć, ista
Dođe smrt na vrata Ne kuca, samo uđe Stane kraj kreveta Spusti ruku na belu postelju Ne prljaj! Dreknem ja Nije Ona tvoja Bunim se Valjda ja znam kada je vreme Izričit sam a molim Misliš da pobeđuješ, Smrti A gubiš Gubiš mogućnost za još jedan tihi ulaz u naš dom Ne prljaj,
Ne možeš dotaknuti zemlju! Kreneš rukom, ona uzmakne Staneš stopalom, ona se ulegne. Ne možeš dotaknuti zemlju kolenom. Poklekneš, ismeje te. Pravovernom čelu izmakne, apostolni oko od nje ka nebesima okrene. Možeš je pećinom prežiliti, prokopom pohoditi, ali je rukom nećeš dotaći. Posadi stablo, njegovim korenom je ka srcu privuci. Nikako zemlju rukom ne
