гледај да не постанеш сит месеца у костима или да ти лето не напусти југ Уме она да растера птице раскрвари небо Крећи се ван бинарног Разума О()дај се у сновима Пусти змију не скаче за врат Врат чувај од бесног пса учио нас човек Један два три Укини низове река Графиконе исто поништи Неће […]
Следи новинске и остале таблоиде Реци како те свака рана као рана своја боли Сиротима по туру ударај Све ће то папир позлатити Мислим да ни у приручнику не пише другачије како се диктира хуманост као да то већ негде ни видели нисмо.
Glavu će ti staviti Na panjeve govora Tražiće te u Orgijanju smisla, I kada više nemaš Šta da kažeš, Tada počinje lutanje Po oltarima Ako dozivaš bogove, Bogove ćeš i dobiti I nemoj da te uče Kako se žitije pišu Pesnik je ništa Do Murnaovo tumačenje Života Mora da su Nemci bili u pravu
Koža se ove godine nije usaglasila sa vetrom Zalazili su u uglove pod lupom svetlosnom lupom pravili gnezda rađali oblake igrali folklornim ritmom a nisu smeli da igraju i vrteli se u krug u krug sve dok se ova nije rascvetala i pukla kao sunce u 4:57 kada počelo je alegro kada počelo je da
Кажу да поезија умире у двадесет првом веку, а она плеше, пева, грли, цвета у праменовима њене косе, дише у њеним грудима, пресвлачи се на њеним длановима и огољена се рађа из њеног уздаха. Кад би поезија била жена, имала би њене о ч и.
Nisam ti bila ni sunce ni mesec Već samo zvezda, stidljiva, daleka Nisam te grejala niti pružala svetlost Samo treperila i drhtala, bleda Nisam ni pesma bila, već samo stih Ispisan rukom kojom držiš gitaru Pisao si, pitam se, za koliko njih Dok si palio za cigarom cigaru Nisam ti bila ni dodir
Kad poslednji takt naše pesme utihne I tišina ispuni plesnu dvoranu Hoćemo li plesati još minut ili dve Kao što smo nekada u našem stanu? Kad više nikog nema muziku da stvara A glasovi se pretvore u šapat nemi Neka se čuje još samo tvoja gitara Poslenjih par akorda posveti samo meni A
Pisala bih ti U ponoć, ili malo kasnije Onako pospana Umorna od napornog dana Ali reči su suvišne Jer sve što sam trebala reći Nisam na vreme A pisala bih ti Reči, stihove, pisma, snove Ili o tome Kako sam provela dan Ali reči su suvišne Kad srca ne kucaju više Istim ritmom
Ne sećam se tame Iz koje sam nastala Ali me i dalje mame Njena šaputanja Ne sećam se ni trenutka U kome sam nestala Izgubila se kao neka lujka Naivna, blesava Ne sećam se bola Ali ga i dalje osećam Koža mi gori gola I ja vrištim, jecam Ne sećam se ni
Tišina kida sve prisutne u prostoriji ovoj A nikada više svijet ne može da bude isti U susretu nekoj novoj praskavoj zori I dalje glasovi se čuju negdje daleko A samo pitanje vremena za ovog svijeta Jeste gdje danas ćemo da živimo A smisao života je da budemo srećni Svaki dan razloga za to imamo
Sunčeve zrake obasjavaju tek probuđene muškatle na ogradi balkona. Još usnule od polumraka koji jutrom nestaje s horizonta, one kao da se protežu uvis za poneki milimetar visine, radeći jutarnju vježbu istezanja. Između dviju rozih muškatli smjestila se i tamno narandžasta dalija koja bojažljivo promatra okolinu, nesigurna na koju stranu da se okrene. Kao da
U tišini ljubavi Dok te srce u bolu grli, i suze padaju kao kiša, duša se napuni bola, svaki uzdah tugu nosi. Srce plače, vrišti glasno, ali ljubav ne daje da vrisnem, samo kad je najteže, baš tad je jasno, osetićeš da te volim da ne mogu bez tebe. Kada bol preplavi dušu,
