5. poglavlje
Weltschmerz
Postoji strah
Jedan
Daleko
U meni
Visok
Kao crnilo
Težak
Ipak
Gajim ga
i hranim
Jer
doneo mi
strah
davni orfist
Taj je
što izlazi
iz uloge
vlastite
u tuđu
Da opravda bol
svetski
Ili samog sebe…
I dok
boravi
u plućima
mojim
Taj crv
nagriza tkiva
Kao reka
zaborava
što želi
da zaboravim
i da idem
Ali ja
ne mogu
Ja opevam
utopljene
Teško je
Trebalo bi
Strah
da zbacim
sa kostiju
Oporavim organe
Ipak ostajem
tiha
i osluškujem
Neki kažu
kako je on
noć
Neki kažu
kako on je
dan
Da li da
verujem
sebi ili njima
ili nikome
Dok on
oduvek je tu
da kaže istinu
Taj strah…
Istina
plamen je
koji će da
otopi
polarne oči
Ali istina je
i mrak…
