Dnevnik gospođe Nede

1. poglavlje

Sunce se polako budilo,bojeći nebo prvim zracima novog dana nad Beogradom. U iznajmljenom stanu u ulici Čarlija Čaplina vladala je tišina. Gusta, nepomična, gotovo opipljiva tišina je disala zajedno sa zidovima i uvlačila se u svaki kutak života gospođe Nede. Iznenada, trgnuvši se iz dugog sna, gospođa Neda je pokidala nevidljive niti te tišine prvim pokretom koji je napravila. Bez oklevanja je ustala, raspremila krevet, spremila se i zgrabivši torbu, žurnim koracima izletela iz stana.

Stežući šake, oblivena osećanjem krivice, brojala je u sebi dane žurno koračajući ka obližnoj knjižari. Rođendan njene najbolje prijateljice se bliži, a ona nema ni ideju šta bi mogla da joj pokloni. Penzionisana profesorka književnosti nikada nije marila za brojke, ali je obeležavanje rođendana dragih ljudi za nju bila prava radost. “Previše sam se opustila”, gunđala je sebi u bradu. Istovremeno, njene misli su bile usmerene na analizu svih knjiga koje je ikada pročitala. Njene misli su se klackale između kritikovanja sebe i osmišljanja rođendanskog poklona, te nije ni primetila da je već stigla ispred knjižare.

U knjižaru je ušla zadihana, sa jasnom odlukom da prijateljici mora pokloniti knjigu ispunjenu toplim i mudrim rečima, koje bi je obgrlile poput nežnog zagrljaja. U mislima su joj lepršale reči posvete, razigrano i veselo, kao da stvaraju simfoniju.

Osmehnula se. Duboko je verovala da je našla prave reči. Gospođa Neda je sebe nazivala majstoricom posveta, ali ovoga puta je premašila i onu prošlogodišnju. Njene reči su bile lekovite za ljude.

Dok su joj prsti klizeli preko uveza knjge, zastala je.

Godinama je pažljivo birala reči utehe, ljubavi i podrške za druge, ali nikada za sebe, shvatila je. Nikada sebi nije napisala posvetu. Nikada sebi nije uputila one lepe, podžavajuće reči, koje je sa lakoćom darivala drugima. Sa police pored je izvukla prvu knjigu koja joj se našla pod prstima i gotovo nesvesno je odnela na kasu.

Kao da nije bila svoja, začudila se kada je videla sebe da stoji pred kafeom. Okrenula se naglo. Knjižara je bila prekoputa.

– Kako sam došla ovako brzo? – pitala se u sebi.

– Moraću da sednem! – promrmljala je.

– Jednu veliku moku! – izgovorila je uzbuđeno, kada se konobar pojavio pred njom.

Duboko udahnuvši otvorila je knjigu, onu koju je kupila za sebe. Pogled joj je na trenutak ostao prazan, kao da traži prave reči, a onda je uzela olovku i tiho, pažljivo, počela je da piše.

“Sebi, za sve ono što želim”, glasila je posveta.

Ta rečenica je pomerila nemir u njenoj duši. Sedela je nemo, gledajući knjigu koja je sada nosila nešto više od uveza i stranica. Shvatila je da nije napisala samo posvetu, nego da je započela nešto drugo, nešto sjajno, nešto što je oduvek želela, a nikada sebi nije dozvolila. Znala je da je kucnuo pravi čas.

Odlučila je da započne sa pisanjem dnevnika. Odlučila je da na stranicama svesaka koje su stajale u biblioteci njenog malog stana zapiše nešto o svom unutrašnjem svetu, o strahovima, greškama, željama, ljubavima i tugama.

Srknula je kafu koju je konobar stavio pred nju, otvorila stranicu knjige sa posvetom i dodala “danas je dan kada počinjem da pisem sebi i o sebi”.

Tako je počelo.