1. poglavlje
1.
Rešila sam da pišem pesme
Ne sad – već mnogo ranije
jer sam shvatila da ih brže pišem nego prozu
Redovi se samo nižu
kao dijalozi u roto romanima
Za tili čas napišem
tri stranice a da ne razmišljam
o zapletu
Rasplet se sam sebi nametne
to jest
kako ga ko zamisli
u zavisnosti od potrebe
Pesmu započinjem ja
a završava je svako ko je čita na svoj način
neko odgovorom na usamljenost
neko tačkom na i
neko prosto bez mnogo
razmišljanja da bi nešto pročitao
I eto pesma se sama dovršila
stranica je ispunjena
skoro da miriše
na život koji polako curi
kroz peščani sat
skoro da je savršena u svojoj
beznačajnosti koja nikome
ništa nije obećala
a svakog podsetila na
sopstveno lutanje između
skoro pa nečeg i ničega
Divno. Čitam vaše priče, interesantne, dopadaju mi se. Samo nastavite tako.
Hvala, Željana na podršci. U pisanju moramo ustrajati. Svi mi koji pišemo. I Vi i ja …. Nekada pisanje ide lako, Sipan ” kao iz rukava” , a nekada ne mrzi da pišem,nekada mi je dosadno da prepisujem iz sveske….
Da, tako je nekada i kod mene, ali kada imamo inspiraciju, onda treba i da pišemo. Ne treba da odustajemo. Ja nekada želim… Ali, onda pogledam priče, i setim se divnih ljudi koje sam upoznala ovde, i nastavim da pišem… Imate moju podršku. Samo nastavite da pišete…
Hvala ,Željana.