8. poglavlje
OVAJ SVET TE BOLI I BOLIŠ SAM SEBE
Bole te zubi,
ruke,
glava,
noge,
nožni palci
i kosa
od ovog sveta
koji se umorio od samog sebe.
Bole te oči,
prsti,
uši,
nozdrve
od ove bučne tišine
nerazgovetnog monologa
kojim pridavljujemo sami sebe,
ali ipak ne činiš ništa.
Samo sediš i sve to
primećuješ
čekajući na svoj red,
čekajući da konačno
prestaneš da budeš deo nečega
i postaneš sve
zaboravljajući da je ovaj svet
sa svojom tišinom
usamljenošću,
beznađem
i praznim satima
već odavno izabrao
svoje mesto u tebi
udeljujući ti
tek onoliki deo svega
koliki možeš podneti.
Divno. Čitam vaše priče, interesantne, dopadaju mi se. Samo nastavite tako.
Hvala, Željana na podršci. U pisanju moramo ustrajati. Svi mi koji pišemo. I Vi i ja …. Nekada pisanje ide lako, Sipan ” kao iz rukava” , a nekada ne mrzi da pišem,nekada mi je dosadno da prepisujem iz sveske….
Da, tako je nekada i kod mene, ali kada imamo inspiraciju, onda treba i da pišemo. Ne treba da odustajemo. Ja nekada želim… Ali, onda pogledam priče, i setim se divnih ljudi koje sam upoznala ovde, i nastavim da pišem… Imate moju podršku. Samo nastavite da pišete…
Hvala ,Željana.