Antiliričnost

7. poglavljTVOJE POSLEDNJE UPORIŠTE

Samo što ustaneš započinje

taj beskonačni pritisak na tvoje biće

Svi su se urotili protiv tvog slobodnog disanja:

banke

predsednici

pošte

slavine

standavac koji kuca na vrata

očekujući novčanice koje mu pripadaju

poslodavci

i njihovi tasteri

Samo što otvoriš oči

evo opet njih

kese ti se u lice

smeju se do suza tvojoj bespomoćnosti:

zidovi

škole

fabrike

računi bez para

hroničan bol u leđima

gazda kome je uvek malo novca

a uvek ima previše toga da kaže

na račun tvoje slobode

Samo što zevneš

na juriš su spremne

sve krvopije

svi zli komšije

advokati firme koja greje stanare

opštinske ćate

koje deru stolice iza šubera

nesrećne ne-majke koje

u 44-toj vrište: Sad hoću dete!!

sirena za požar

znak policijskog automobila

I tako…

kako god da okreneš

tome nema kraja

ta igra se ponavlja svakog dana

a ti sediš pridavljen

potčinjen

i potpuno slomljen

I jedina stvar koju sam možeš

da učiniš

za sebe samog

jeste da ih gledaš

s prezirom

siromaha kome se nema

šta oduzeti

I tada možeš početi

da se smeješ na glas

svim tim

ozakonjenim derikožama

profesionalnim pijavicama

i možeš im se rugati

snagom čoveka kome nije

ostalo ništa…

da su to znali možda bi ti

nešto i ostavili

kako bi te lakše ucenjivali

Zato svakog jutra

budi spreman

u gardu

i reci svom tom šljamu:

Ovde sam i čekam vas!

To je tvoje poslednje uporište

i početak njihovog kraja