Ne postoji viša sila koja će me naterati da odustanem. Odlučila sam da se izborim za ovo i boriću se do kraja. Svaki atom u mom telu vodi me u ovom pravcu, koliko god pokušavala da se oduprem. A do sada, sve do ovog trenutka, opirala sam se mnogo puta, više nego što želim sebi […]
Ciganče stoji pred vratima, čeka te da siđeš. Čeka te toliko uzbuđeno, kao da sutra ne postoji. Čak i potskakuje od sreće, poput malog kučeta. Nasmejano i nestrpljivo stoji ispred zgrade, sa očima širom otvorenim, punim nade, i cupka. Malo mu treba da zaigra ispred ulazom zgrade, toliko ga lako ponese osećaj sreće da mu
Junsko sunce potražilo je moje lice. Tako nežno mi se prikralo da bih skoro mogla reći da me je na trenutak iznenadilo. Prodrlo je kroz gustu krošnju i sletelo, najpre na moje obraze, potom na moje usne. U tom trenutku shvatila sam da su mi oči već dugo zatvorene. Sedela sam pod jednim starim orahom,
Šta se dešava kada više nema reči? – priča o jednom (možda srećnom) kraju. Ipak, čitalac je taj koji uvek odlučuje o težini jedne priče – isto kao i u ovom slučaju. Ali, da ne dužim. Počinjem od sredine. Borila se je svakog dana. Svakog dana je postavljala sebi ista pitanja sa nadom da će,
Ми увек постојимо. Увек постојимо у етру. Дозивамо се преко планина, трчимо преко поља, правимо букете и дајемо их једни другима. Ми увек постојимо. Постојимо на земљи. Ходамо кроз дане са смехом по сивом асфалту који нас милује и даје нам наду у боље сутра. Ми увек постојимо. У води, немирно и брзо,
To sunnier days And endless nights To thirsty mornings And sweet delights. To wet streets And crumpled sheets To the life we leave behind. To strange encounters A sweet smell of hope To what I always wanted To a view aslope. To the yellow, the gold, the green And a bright sound of
