Junsko sunce potražilo je moje lice. Tako nežno mi se prikralo da bih skoro mogla reći da me je na trenutak iznenadilo. Prodrlo je kroz gustu krošnju i sletelo, najpre na moje obraze, potom na moje usne. U tom trenutku shvatila sam da su mi oči već dugo zatvorene. Sedela sam pod jednim starim orahom, […]
Šta se dešava kada više nema reči? – priča o jednom (možda srećnom) kraju. Ipak, čitalac je taj koji uvek odlučuje o težini jedne priče – isto kao i u ovom slučaju. Ali, da ne dužim. Počinjem od sredine. Borila se je svakog dana. Svakog dana je postavljala sebi ista pitanja sa nadom da će,
Ми увек постојимо. Увек постојимо у етру. Дозивамо се преко планина, трчимо преко поља, правимо букете и дајемо их једни другима. Ми увек постојимо. Постојимо на земљи. Ходамо кроз дане са смехом по сивом асфалту који нас милује и даје нам наду у боље сутра. Ми увек постојимо. У води, немирно и брзо,
To sunnier days And endless nights To thirsty mornings And sweet delights. To wet streets And crumpled sheets To the life we leave behind. To strange encounters A sweet smell of hope To what I always wanted To a view aslope. To the yellow, the gold, the green And a bright sound of
