Kad smo već kod tufnica, ovo je moja omiljena šolja. Imala sam još jednu koja je, nekim čudom, pukla. Zamislite to – šolja za kafu koja pukne kad ***pazite sada*** sipate kafu u nju. Ponekad stvari koje treba da funkcionišu puknu. I treba se pomiriti s tim. Kad je pukla, mislila sam da sam prosula […]
Bilo je to pre skoro 6 godina, a i dalje pamtim taj detalj. Sedeli smo nas petoro u lokalnom pabu u sred bela dana i ćaskali, bacali forice, upoznavali jedno drugo, kako se kasnije ispostavilo. Tako se i upozna čovek: usput, na sitnicama koje ispadnu velika stvar, danima koji ne deluju posebno. Videla sam je
Zarobio si me za sebe Svirajući na žicama moje duše; niko kao ti nije umeo da pogodi note, da me oblikuje u pesmu, u najlepše stihove. Ali do tvog srca razapeta je tanka struna; nesigurnim koracima ljuljam se po njoj ka tebi, a ti odmotavaš klupko među rebrima, i bivam ti sve manje važna,
