Kuvam kafu za dvoje navika je teža od čežnje u talogu crtam nekakve skice   Više ne razgovaram o sebi o tebi pustio sam da se ohladi i sebe i kafu   Nema smisla ni jednom ni drugom da lažem da smo blizu

Tražila si da budem tvoj Pariz. Ipak, nisam bio toliko skup. Zato sam te poveo na more, želeći da budem tvoja plaža. Pesak je sitan toliko, da se na tvoju kožu lepi.

Subota, 22. mart. Narcis koji si donela se osušio. Gledam latice kako jedna za drugom padaju rasipajući se u prašinu. Mirišljava sveća dogoreva i plamen se u očaju gubi. Pokušavam da napišem stih, nesmotren, detinjast, mlad, ali ne uspevam. Sva moja umetnost otišla je s tobom i ostao je mrak.

zbunjen, čekao sam ne znajući koga pod vedrim nebom hladnoća prodire kroz moju odeću u plitkim džepovima grejem zgrčene prste pogledom tražim smisao ali smisla nema zbunjen ostavljam veru po strani jer čekam dugo dugo sasvim dugo pod vedrim zimskim nebom

Stisnuta između prstiju poput cigarete uvlačiš se u moja pluća pod moju kožu gutam tvoj otrov ne znajući da on mene guta pepeo na vetru vetar tinja kroz kosti preplanula tkiva i tvoj trag na njima udišem te poslednji put

Neko prodire u moju podsvest saznaje moju prošlost borim se protiv toga krijem ranjeni pogled divlji vepar je proboden strelom i užurbano beži od lovca šuma je pitoma ogoljena suva ptica na vrhu drveta se ruga vepru priseća ga na njegovu bol odaje ga ne liči na saveznika strela pulsira kroz očvrstelu kožu lovački psi

Stisnuta između prstiju poput cigarete uvlačiš se u moja pluća pod moju kožu gutam tvoj otrov ne znajući da on mene guta pepeo na vetru vetar tinja kroz kosti preplanula tkiva i tvoj trag na njima udišem te poslednji put

Poezija to je reč o kojoj toliko dugo ćutim poezija to su zvona sa obližnje crkve poezija to je koncertna dvorana opera ako baš želite poezija to je reč koja je samu sebe stvorila korak po razrušenoj zemlji korov nevešto ubijena rađanje Sunca Moneov vrt ples galebova i brezina voda poezija to je kada joj

U ovom svetu ljudi imaju boje i životinje ih imaju, biljke su obojene. Svemu što je čovek stvorio određena je boja još prvoga dana, ali u tvom srcu ja sedim gotovo proziran, ogoljen, čekam da me po svojoj meri skrojiš. Kao po kakvom platnu po meni izvezeš konce i zažmuriš, dok se kao umetnost iz

Ništa me nemoj pitati onda kada sedim u polumraku praznog pogleda i praznog sna ništa me nemoj pitati ćuti ćuti ćuti pusti me da gledam u prazno navikao sam tako seti se ćutali smo dugo dugo o kafi koju smo popili o flaši vina odavno praznoj o svetlima velegrada o mutnim slikama i mutnim sećanjima

Devojčica je izgubila lutku na sred staze, u parku ležala je nepomično mirna kao da nekoga čeka u beloj haljini duge plave kose namigivala je slučajnim prolaznicima mirišu lipe i bagrenje devojčica bez lutke uplakana miris lipe najavljuje leto a bagrenje je prepuno pčela čuje se neumorno zujanje jer nema odmora nema spavanja med se

Ispitivao sam ljude u prolazu da li su te negde sreli pisao sam svim poštama i svim televizijskim stanicama poveravao sam se sveštenicima molio se kockarima presretao sam telegrame i telefonske razgovore ne bih li saznao da li si tako zanosno bela konačno na Zemlju kročila