1. poglavlje “Tkalje vezilje vezu konce smrti. Odavno sam trebao biti izabran da umrem, ali su se niti tkaljama umrsile i sada smrt me mimoišla nekim čudom. Nazovimo to tako.” Ja sam Državni Službenik i jedino što znam je da na kraju moram biti ubijen. Pitate se kako znam? Jednostavno znam. Jer sam i ja

Седела сам у својој соби на поду наслоњена на полицу. Плакала сам и покрила уши рукама. Његов смех није престајао да ми одјекује у глави. Јели одувек био тако злобан? Зашто сам се уопште заљубила у ток кретена? Данас нам је био задњи дан у средњој школи,дипломирала сам са одличним оценама и позвала моју симпатију

Није требало да се заљубим. Али јесам. И то ни мање ни више него у змаја који би узимао људски облик. Виђали би смо се сваке ноћи. Обукла би црну хаљину,коју он много воли, и пустила дугу црну косу. Када би дошао до моје куће узео би облик младића кратке црне косе и још црњих

Данас је Ноћ вештица, зато се спремам испред великог огледала у мојој соби. На своје смеђе очи стављам плава сочива. Офарбала сам црну косу у паво. Тако да сада личим на Винри из Челичног алхемичара. Треба Ник да дође по мене.Он ће бити Едвард исто из Челичног алхемичара. Изашла сам из собе и сишла низ

Дан жут, типичан јесењи. Киша пада. Остарео човек седи у својој столици и љуљушка се у њој попут детета у својој колевци. У маленој соби слабашно светли сијалица, прљаве завесе се не помичу, пожутели зидови са окаченим старинским сликама на себи и људи на њима који, чини се, проматрају шта се дешава у соби. А

Пре много времена, постојала је вампирица која је све своје жртве прво љубила а онда би им пила крв до последње капи. Остављала бих тако на видљиво место. Уместо да се реши тела. Тако су сви знали за њу и сви су је се бојали. Па, скоро сви. Постојао је младић, који је био потомак

Драги мама и тата, сада је тачно годину дана од како живим у Италији. Јако ми је лепо овде. Купила сам кућу од старе госпође Грете Алберти. Госпођа Грети има дугу седу косу, плаве очи, нежну боју гласа, бледу кожу, жуте зубе. Она је љубазна, нежна и паметна особа.

Zaboravljaš datume, imena, događaje. Brojeve telefona, ma nikad se nisi ni trudio da ih zapamtiš. Uzaludan je to posao. Zaboravljaš melodiju svoje omiljene pesme, nazive ulica i njihove brojeve sakrivene iza nespretnog oluka. Zaboravljaš boju glasa onih koje više nema. Zaboravljaš pojedina lica ljudi koje često ne srećeš. A dešava se, da ti se najednom

Mašina za veš je brujala i šištala potmulo, naizmenično. Vladislav se setio kako je još kao dete voleo da dešifruje njene monotone zvuke. Kad bi se zavrtela ukrug, u najvećoj brzini, gotovo je mogao da čuje reči koje je ponavljala. I on ih je ponavljao zajedno sa njom. Nesmejao se toj pomisli. Kako je lepo

Posedasmo za sofrom… Jedosmo večeru. Banje veče beše… Još uvek se te večeri i svega što sam čuo sećam, kao da se juče zbilo. – „Već punih deset godina bio sam inspektor za krvne i seksualne delikte, kada se ovaj događaj zbio…”, počeo je moj, sada već, uveliko pokojni deka priču. Sedeli smo, za sofrom,