Ciganče stoji pred vratima, čeka te da siđeš. Čeka te toliko uzbuđeno, kao da sutra ne postoji. Čak i potskakuje od sreće, poput malog kučeta. Nasmejano i nestrpljivo stoji ispred zgrade, sa očima širom otvorenim, punim nade, i cupka. Malo mu treba da zaigra ispred ulazom zgrade, toliko ga lako ponese osećaj sreće da mu

20.05.2014 Neko tek tako ušeta u tvoj životi promeni sve.A onda isto tako iz njega nestane kao da ga nikad nije ni bilo. I tebi ostanu pitanja.I slomljeno srce.Godinu dana sam gledala u tvoju slikua onda je u trenu sve nestalo.Neću više sebe da mučim.Idi i budi srećan.Ja nastavljam dalje sa svojim životom.Ali ću večno

Priča je ušla u širi izbor međunarodnog književnog konkursa „Hourglass magazine“, a objavljena je u zbirci priča „Carstvo reči“ Svake večeri šetam mostom. Stara navika. Nogu pred nogu prolazim pločnikom što me drži iznad nje –  reke, mog mučitelja i moje utopije. Jednom ćemo biti jedno, ja i ona. Jednom će njena voda ispuniti svu

Zašto ljudi kriju bolest? Naravno, ukoliko sakriti mogu. Bolest, invaliditet, socijalna kategorija… Često vidimo da ljudi kriju. Ili bar pokušavaju sakriti. Mislila sam da je u pitanju stid, kao da je njihova krivica roditi se drugačije boje kože ili pogrešno posloženog dnk-a. Ne žele pričati o tome, ljute se ako se sazna… Ima i onih

Opisaše ih hrabro kao 9 krug pakla. Možda i jesu upravo to, mada zvuči malo prenapuhano čak i možda bogohulno. Ne mogu procijeniti, ali da se ne lažemo niko to i ne traži procjenu od mene. 😀 Ipak, hoću da vas pitam nešto što me buni. Koliko su ove grupe drugačije ili teže od bilo

Za PTSP svi znaju i imaju mišljenje o njemu, ali kad je socijalno poželjno i prihvatljivo priznati ga javno? U ratu možda i ne, ako nisi na ratištu, nisi nastradao ili izgubio baš sve. Šta se imaš pravo žaliti pored stvarnih žrtava? U neimaštini? Sve dok imaš krov nad glavom i komad hljeba, ne znaš

12.04.2014 Ti mene nisi razumeo, a ja sam htela večno da te držim.I htela sam da zajedno hodamo po recidok nam se zagrljene senke preplićuna odsjaju meseca.Ali ništa od toga nije bilo,niti će biti.Ja nisam kao drugi,u meni trenutak traje večno.I svi ti trenuci su ostali tamo u tvojim rukama i u tvojoj kosi.I ja

Jato ptica se i tog proljeća vratilo vrbi iza građevine. Našli su svako za sebe granu ili površinu gdje će sletjeti. Najmlađi su zauzeli niže grane vrbe. Razigrali su se i gurkali međusobno, pa neki od njih spadoše na građevinu. Tačnije na balkone. Vidješe i drugi to, pa pokušaše isto. No, neki nisu vidjeli dobro,

01.04.2014 Reči uopšte nisu potrebne da se nešto kaže.Mi smo bez reči sve rekli.Čak i više od toga.Ono što nismo rekli to je – kako dalje?Kako dalje u dane koji slede?Za jednu noć nečega što je trebala da bude ljubav,ispričali smo priču koja će u meni živeti večnojer ja pamtim trenutke.Ispričali smo priču rukama i

Junsko sunce potražilo je moje lice. Tako nežno mi se prikralo da bih skoro mogla reći da me je na trenutak iznenadilo. Prodrlo je kroz gustu krošnju i sletelo, najpre na moje obraze, potom na moje usne. U tom trenutku shvatila sam da su mi oči već dugo zatvorene. Sedela sam pod jednim starim orahom,