Novembar je stigao i više ništa nije isto. Kada pogledam ujutro kroz prozor i vidim kako se sunce probija kroz jutarnju izmaglicu, znam da je toplo samo u sećanju, a da me napolju čeka hladan otrežnjujući vazduh. Ipak, moraću da izađem, nije valjda tako strašno? Svet na koji gledam i svet iz koga […]
07.02.2014. Nema više nijedne ptice,niti jedne reči,ostale su nedorečeneu obrisima vremena. Ili kroz maglu odleteletamo gde ih više nema.Ja se plašim da te pogledam u oči. Plašim se odletećeškao te ptice.I nikada te viševideti neću. Još jednom je sunce posiveloi tamne, guste graneostavile trag.I tvoja senka još uvek stoji tamo.Na brodu pored reke,pod zvezdanim nebomi
Vetar je šaputao kroz grane drveća, donoseći miris zime, u gradu gde su se ljudi više bavili glasinama nego stvarnim životom. Dok su drugi jurili po slepim ulicama pletući mreže osuda, Lara je nepomično stajala ispred ogledala u toploj sobi svog malog stana. Bila je odevena u haljinu koja joj je više ličila na oklop
Kraj radnog dana i potraga za običnom kesom. Iznenada je počeo snijeg, kad sam trebala dodati par papira osobi ispred kompanije. Od sreće i ponosa što u kompaniji od 20+ osoba nisam našla kesu, jer svi koriste papirne kese ili platnene cekere, previdjeh činjenicu da u 21. vijeku bilo koja institucija traži printani format kao
Da li ste sa nekim već delili poslednju litru benzina ili ćete uskoro, zavisi od toga koliko imate godina. Mi koji smo rođeni devedesetih ne znamo šta znače nemaština i sankcije ali znamo koje su posledice koje ostavljaju za sobom. Svi znamo za priče o praznim rafovima, mleku u prahu, bonovima i švercu preko granice.
1. poglavlje У Београду опстаје и данас, један, по закону, кажњив обичај. Истина, спроводе га малобројни, али самим тим што је и даље жив оснажује веру да ,,није све пропало кад пропало све је”.Свако јутро, у току радне недеље, пешачим одређену руту пре него што уђем у аутобус. То радим већ годинама. У свако годишње
Aerodrom je moje omiljeno mesto. Ako ste ikada primetili taj gusti, intenzivni vazduh kad u njega zakoračite, to je miris radosti studenta koji se vraća kući posle dugog polugodišta, nečije uzbuđenje zbog odlaska na predugo čekani odmor, miris hitnosti i neizvesnosti onoga što vas čeka na drugoj strani leta, a za mene strepnja i radost
Jednom davno negdje između bosanskih brda i dolina… u kafani su se sreli Vojo, Avdo, Đuro, Aleksandar i Hamdija. Zagrijali su se oko tople peći, a gostioničar im je donosio rakiju i mezu. Dovoljno da im se jezici razvežu i oslobode ih da izgovore smjele i neobične ideje. Sjedili su do kasno u noć i
08.01.2014. Ipak mislim da te nisam dovoljno ljubila.Mogla bih to da radim večno, bez prestanka.Mogla bih večno da gledam te tvoje prelepe tajanstvene oči.I da ćutim.I da gledam u nebo i u Savu.Pamtila bih svaki trenutak jer znam da će proći.A ti samo ideš i nikako da se zaustaviš.Bojim se odletećeš negde skriven, gde te
Konobar je sam radio u smjeni. Nije bio velik restoran, a ni previše posjetilaca, pa je dan proticao lagano. Ujutro su došle tri prijateljice, dotjerane, lijepe i elegantne. Znale su šta žele popiti, pitale su konobara za vrstu mlijeka u kafi, a kada im je pokazao i vrste zaslađivača gotovo u isto vrijeme su rekle
Predstava je imala samo jedan čin, ali utisci se moraju podijeliti veći broj poglavlja. Ne iz razloga genijalnosti predstave (koja je bila ok, ali ovo nije recenzija), već raznolikih utisaka samo jedne gledateljke. Ulaznice su bile rođendanski poklon gledateljki, kojoj se poklon beskrajno svidio, jer je iskustveni i izražava poštovanje prema ukusu i možda malo
Već par godina pitam sve: kako su djeca? Da li su sretna? I svaki put dobijem odgovore: Dobra je, odgovoran je, sluša, uči ili ne… Ništa od toga nisam pitala, osim da li je dijete veselo? I ne dobih još odgovor, ali gotovo nikada ni za odrasle nisam čula taj odgovor. Istina i pitanje vrlo
