Tišina kida sve prisutne u prostoriji ovoj A nikada više svijet ne može da bude isti U susretu nekoj novoj praskavoj zori I dalje glasovi se čuju negdje daleko A samo pitanje vremena za ovog svijeta Jeste gdje danas ćemo da živimo A smisao života je da budemo srećni Svaki dan razloga za to imamo […]
Po prvi put video je kako izgleda njegov grad u trenutku kada ga obgrli tama, a hladan vetar je jedino što dopire do tela i zavlači se, čini se, do kostiju. Koračao je poznaitm ulicama. Uprkos tome, sve mu je izgledalo nepoznato i novo. Po ko zna koji put pogledao je svog saputnika. Pogledao ga
Ustali smo rano. Bilo je hladno. Ne volim i najmanju hladnoću, nimalo. Telo krene da mi se grči, lice mi se mršti, usne se skupljaju, a oči skoro da ne mogu da otvorim. Na vrhovima prstiju videla sam tragove zime. Nisam mogla da utišam čežnju za snom, dok sam pokušavala da se što brže spremim.
Šarene kapice, tri bakice plivaju, u liniji sam sa njima, jer je to ženska linija, linija za uživanje, za polako, one plivaju nekim svojim ritmom, zadovoljne pokretljivošću, u ovoj liniji se vrlo često čuju recepti za kefire, izdiktiraću ti posle, bila sam sa prijateljicom do Temišvara, a ti meni posle ispričaj o kalemu, evo ove
1. poglavlje PRIMITE MOJE SAUČEŠĆE O smeloj odluci jednog pokojnog glumca i njegovom hroničnom bolu u leđima O jednom pokvarenom satu O jednoj sahrani koja preti da pođe po zlu O jednoj udovici koja se drži običaja O mladoj novinarki i nesvakidašnjem novinarskom zadatku O pozorištu koje postaje bioskop za smešne filmove O jednoj izjavi
Osam časova izjutra otkucao je sat na zidu, kada sam ušao u stan svog dobrog prijatelja. Nisam ga video, niti čuo nešto o njemu ili od njega poslednjih sedam dana, pa sam odlučio da ga posetim pre nego što počne svoj radni dan. Obojica smo po zanimanju programeri, što nam samo po sebi omogućava da
Zabluda vara da smo skovani od zvezda treptavim sjajem iznad užeglog temena. Gladna noć za večnim mrakom Šapuće uspavanku ubicama Boga…. Božić. Stari, Ne pišem ti ja nikakvu poeziju Ja skačem u stomak slobodnim stilom na glavu Da ne bih doskočio s mosta sebi u naručje… Razočaranja su za amatere. Isto mislim i za sahrane,
Došla si u moj život onda kad sam još bio nesvestan njegovih draži. Onda kad nisam znao pisati pošteno, ljupko i konkretno, kad bile su mi bitne lopte, bicikle i trotineti. Došla si onda kad bio sam bezbrižno dete i slomila me na komade, trgajući mi mladost i lepotu detinjstva. Gasila si me popiti pesak
Napolju je zima. Hladno je. U gradskom parku, sneg je prekrio drveće, klupe i staze. Noć je. Svuda je tama. U parku je bila jedna devojčica – i to ne bilo kakva. To je bila je Jefimija. Jefimija ima malo manje od šest godina. Jefimija ima plave velike oči. Jefimija nosi belu zimsku kapu i
Тог септембра срећа је обасјала лице младе девојке која је хитала на путу ка новом послу. ”Први пут ја у школи, не верујем ”- мислила је у себи. Дедине речи су јој одзвањале у глави да на посао никада не треба каснити. ” Други нека касне, немој ти ”- деда је имао обичај да каже.
Stojim u gostinjskoj sobi tek deset minuta a već se osećam neprijatno. Kamen u obliku ptice na Mininom prstenu samo što mi ne izbije oko, to je prva stvar. Druga, još nelagodnija, jeste činjenica da kada sam poslednji put bila kod njih, Aleksandar i ona su spavali u istom krevetu. Sada, nekoliko godina kasnije, Mina
(fragmenti) U glavi je ležala slika. Široka, prostrana smaragdno-zelena i čista ravnica kojoj se ne nazire kraj. Vetar lagano njiše najistaknutije stabljike udaljenog korova ispod neukaljanog tamnoplavog nebeskog svoda. Topli tonovi klasične muzike pojačavaju inače već zagušljiv letnji dan. Rubovi ćebeta na travi okretno prate pokrete zanjihanog bilja pri blagom strujanju vazduha, zarobljeni na ivicama
