Mala katolička crkva, na našem delu ostrva, nalazila se na brdašcu iznad kuće u kojoj smo odseli. Zvonik smo mogli da vidimo iz letnje trpezarije, smeštene na popločani trem, odakle smo lako mogli i da se, stazom po kamenjaru popnemo do ulice gde se nalazila crkva, uz seosko groblje, a koji nam je bio i […]
Mutno u glavi. Nisam siguran da li uspevam da hodam a da se ne primećuje moja nestabilnost, strah da će neko prepoznati znake pijanstva ili čoveka koji je pre desetak minuta ispušio kratak ali loš džoint izmešan sa nešto viskija a potom i nekoliko piva. A pre toga, lekovi za smirenje, dve jače doze
Odavno papir stoji prazan, ako ovo po čemu pišem i može da se naziva nekakvim papirom. Zato, hoću da ga ispunim, da ne bude više dosadno beo, ali i kad je beo, on je zapravo tmuran, prazan i dosadan, pa i usamljen. Nekako, kad ga gledam takvog, imam utisak da bi i on svašta da
I walked…..i walked and walked. It’s an endless path, full of dust and dirt. A wheat field is all around me, i can’t see the end of it. I have been walking for a while now, i don’t remember when i started, i don’t remember anything. I feel like i been walking for ages now,
Mračna i duboka noć upija spoljašne zvukove polubudnog sveta i ne pita ništa. Bez glupih pitanja o tome zašto smo ona i ja dočekali još jedno svitanje u ne tako privlačnom i vedrom izdanju. Ona je uvek tu, a i ti.. – Jesi li tu? Popričao bih malo sa tobom, o nečemu važnom. – Ti
Prolog „U svojim maštanjima, ja sam često – veli on – dolazio do čudnih misli da služim čovečanstvu, i ja bih možda pošao i na krst za ljude, kad bi se to najedared odnekud zahtevalo; a međutim, ni dana nisam kadar provesti ni sa kim u istoj sobi.“ – Dostojevski, „Braća Karamazovi“ Godinama kasnije, ponovo
Proglašavam Totalni Rat Svetom, Bogu i Ljubavi.To trojstvo nazivam sakralizam. Njihovu vladavinu nazivam apsolutnim terorizmom, bespoštednim i neprekidnim masakrom protivŽivota, a njihovo carstvo zovem Režim Groba. Zahvaljujući lažima kojima se koriste, uz pomoć obmana i manipulacija, poklanjanja smisla i oprosta, osećaja pripadanja i iluzija, a ponekad čak i halucinacija, kako i zašto živeti. Oni su
Bilo je kasno popodne kad se našla nadomak Martine kuće. Još uvek je bilo jako vruće. Brisala je znoj busenom papirnih maramica, ali on joj je uporno rosio čelo, čineći je nervoznom. Kuća njene sestre nalazila se negde na polovini periferne ulice. Jednostavna, u belo okrečena, sa malenim dvorištem prepunim narandžastog, žutog i purpurnog cveća,
Tišina kida sve prisutne u prostoriji ovoj A nikada više svijet ne može da bude isti U susretu nekoj novoj praskavoj zori I dalje glasovi se čuju negdje daleko A samo pitanje vremena za ovog svijeta Jeste gdje danas ćemo da živimo A smisao života je da budemo srećni Svaki dan razloga za to imamo
Po prvi put video je kako izgleda njegov grad u trenutku kada ga obgrli tama, a hladan vetar je jedino što dopire do tela i zavlači se, čini se, do kostiju. Koračao je poznaitm ulicama. Uprkos tome, sve mu je izgledalo nepoznato i novo. Po ko zna koji put pogledao je svog saputnika. Pogledao ga
Ustali smo rano. Bilo je hladno. Ne volim i najmanju hladnoću, nimalo. Telo krene da mi se grči, lice mi se mršti, usne se skupljaju, a oči skoro da ne mogu da otvorim. Na vrhovima prstiju videla sam tragove zime. Nisam mogla da utišam čežnju za snom, dok sam pokušavala da se što brže spremim.
Šarene kapice, tri bakice plivaju, u liniji sam sa njima, jer je to ženska linija, linija za uživanje, za polako, one plivaju nekim svojim ritmom, zadovoljne pokretljivošću, u ovoj liniji se vrlo često čuju recepti za kefire, izdiktiraću ti posle, bila sam sa prijateljicom do Temišvara, a ti meni posle ispričaj o kalemu, evo ove
