U meni se bude sećanja tog zlatnog vremena.Vremena. Kada sam te ludo volela.Vremena. Kada sam zvezde brojala.Vremena. Kada sam bila srećna. To zlatno vreme zaboraviti neću nikada.Neću dozvoliti da uspomene izblede.Svako sećanje ću čuvati do kraja zivota.Sve dogadjaje zlatnog vremena.
Luda sam jer mislim da svidjam ti se.Ali istina mnogo bolnija je.Imala sam iluzije o ljubavi.Iluzije da ćemo biti zajedno.Da ćemo biti srećni. Nista se od toga neće desiti.Jer su sve to samo iluzije o ljubavi.
Ja sam tvoj jedini mogući izbor. Pogrešan. Tele spremno da utrči u zagrljaj dželatu, nesvesno da tvojim napuklim vratima vuče me mračna magija detinjstva koje se ponavlja, ples krivice i naivne vere u neko bolje sutra što menja sve iz korena. Ti si portal kroz koji nasmejana ulazim u obećanu zemlju, samo da bih
Na dva svetlosna sata od zvezde Lusore, Nalazi se Epitalam, planeta pesnika, Gde je svaki pesnik istom lučom stvoren, Jezik su im rime, akcenat je tehnika. Onde imaju moć da gospodare svime, Da sagrade most do neba jednom rečju, Ne treba im štapić, dovoljne su rime, Jer i odrasli imaju onu maštu dečju.
Besna sam što si ti dobro, dok se ja raspadam. Besna sam što me ne prolaziš tako lako. Besna sam što i dalje mislim na tebe. Besna sam što nema nikakvog znaka sa tvoje strane. Besna sam što te nema. Besna sam što ne mogu da se izderem na tebe jer si to zaslužio. Besna
Ugasila se i poslednja sveća na stoluSvedok naših upalih očiju i bledih licaŠto sede u krug i mole se za pokoj dušaSnažan vetar lomi svoje pokisle graneO prozor koji krije tišinu te mračne sobeUzdasi su se pretvorili u teško očajanje Naša tela su izgubila ljudsku toplinuA ruke beživotno vise sa izmorenih ramenaPostali smo stranci
Nisam se uklopila Uvek hodala uspravno „K’o da si kolac progutala!“ Sve i da jesam, to je moj kolac Šta kome smeta tuđi kolac Dođi ti pa se nosi sa njim Ako znaš I imaš snage za njega Nisam se uklopila Tek sada razumem Nije njima smetao moj kolac Već što ga uporno nosim
Baš u gluvo doba, negde oko pola noći, Na čas su zadremale dvorske straže, I baš tada desio se ovaj gnusan zločin, Počinilac neznan, dokazi se traže. Lupež je provalio u pesnički kabinet, Ispremetao rime, ustrojio opšti haos, U potrazi za nečim, niko ne zna čime, Je li motiv krađa ili možda pakost? Zapravo
Petak je. Majušnom činiš me.Iznova otkrivam šta znači ćutanje,iako njegove redove odavno ispisujem.Životni bukvar za čitanje iznova i iznova, zovu ga mnogi.Pa iako takav, često se guši u prašini zaturen na nekoj policisačinjenoj od bezbroj ponedeljaka. Ne grešimo kad nas izdaje snaga pred nekim.Tu je taj kamičak koji žulja, pa su cipele teže, dok danik’o
I ove jeseni slika je ista:Šuma umire i ne blista.Umire lišće, umire travai drveće ide da spava.Umiru topli dani i noći,ni žbunju nema pomoći.I rekao bi sada svako:Umire sve, to je tako.TokU jesen rađa se kiša,vetar što duva pa se stiša,oblak ljuti što sunce gasii munja sjajna što nebo krasi.Rađaju se životinje mnoge,neke ljupke, a
Kada mi nedostaje, ja tišinu u boje pretvaram.“Stvaraj, Oko!” šapuće mi kroz oblake – i ja stvaram!Rasipa se boja po platnu k’o po ulicama svetašto bi njegov skakutav korak i glas.Umesto mešanja bojeja ga crtam kako pleše i pobeđuje sve nas! Pleše paganski, visoko podignutih ruku!U krug, u krug, u krug… Potezomčetke slikam mu širok
Mojoj Vesni U polju Božura onaj sišto rosom poji sve.Geometrijom latica životaiscrtavaš sne. Zagrljajem i potezom četke,duše hrane tvoje ruke retke.Iskra si sjajna u tvojim potomcimaEonima unazad umivanasedefnim gorskim potocima. Planinski dah u plućimaosećaj je pored tebe sedeti.Treni takvi-kakvinikad neće bledeti!Vidim li u letu hrabrog Mišaratebe ću se, ptico, setiti! Tvojim stopama kad idem,dobrotom se
