Ако сутра дође а мене нема ту Ако сутра дође, а мене нема ту,знај да моја душа сада кроз ваздух лебди,као пријатни јутарњи поветарац,њишући високе крошње древног дрвећа. Ако сутра без мене сване,немој плакати, немој, немој горке сузе лити.Ослушни, чуј, ја сада обитавам,заувек жив у твом срцу и сећањима. Ако се сутра огласе звона смрти,а
“Mesto gde vreme staje” Pod čačanskim nebom, kraj Morave plave, tekle su priče iz dečije glave.Stajao je deda, moj heroj i car,što mi je na dlanu donosio dar. U istoj avliji, uz rođaku moju,delile smo svaku radost i boju.Kao dva čvora na istom koncu,vodile smo igru u našem loncu. Čas đubretari što skupljaju smeh,čas mađioničari
Proslo je od tad mnogo godina. Puno se toga promenilo Ali kofer secanja nosim svuda Neko ga je meni namenio. U svakom snu, U svakom novom danu. Kroz buku i galamu Odzvanja isti zvuk I u meni nastaje muk. Cujem ime kojim si me dozivao Okrecem se, trazim te. Ali nema te, odavno si
Моја Шива Нађем те свугде,тамо где не бих смео,тамо где не бих хтео,тако дивљу, неукроћену. Дођеш сама непозвана,изненада, мене тако гладна,куцаш, гребеш, куљаш, болиш, волиш. Ране моје солиш,кројиш, бујаш,гнојиш, за дом у мени не молиш.Растеш, одрастеш, прерастеш,кидаш, ништа не питаш. Црнином каљаш,сијаш тако јарко мрачна,слепа, бесна,апстрактна, корачаш,једеш, тињаш, све већа и већа јачаш! Нађем те
Ти си једна давна тајнакоју до краја не упознах ја,и још увек са мном си трајнапесма болна што кроз душу сја. Ти си оно што не бих смео рећи,дубоко скривена на дну, у души,и не постоји од твог лика већикрик сећања који ме гуши. Мада,знам да за даном не прође све,ни питање што ме и
Gola poput jesenje krošnje, i crna poput dubine ambisa. Odrekla se davno uskogrudne nošnje, ali ne i svog raskalašnog mirisa. Lice srne – oči lisice, jezik zmije – griva vranca. Hiperaktivna poput zečice, mistična poput stranca. Usnama i jezikom mi palac vlaži, klečeći preda mnom poput robinje. Iznutra toplija od peska na plaži, po telu
Сети ме се. Испод гомиле увелог лишћа моје душе сетне која те памти, и на јесен сећања оживе – свак се нечег или неког присећа. И ту је последња реч, само значење пролазности између преливања боја које бледе. Сети ме се. Кад завеје хладноћа срца ритам, док у ноћ нестају сене, ја ћу негде да
Crno. Ali ne ono crno koje poznaješ. Ovo crno ima ukus tišine i promukao glas od juče. Belo se prosulo po podu. Niko ga nije pokupio. Možda zato što je bilo previše teško za jednu boju. Negde između plavog i nikad stoji jedno možda. Ne pomera se.
Устаните јунаци Устаните јунаци, земља вас зове,отимају домовину, отаџбину, дедовину.Васкрсните јунаци, Богом ми вас молимо,црни вихор надвио, Косово и Метохију. Силом крвник отима, свету земљу прадедова,српском крвљу натопљену, вековну колевку.Силом крвник отима, мајку нашу отаџбину,православну колевку, Косово и Метохију. Од силе, Шејтан се разгоропадио,па топузом, закон би да спроводи.Храмове нам они руше, светиње скрнаве,пале наша
Ulazi krdo ovaca u market, puni korpe kao da sprema banket. Puni li puni, ima se – može se, jednom se živi – nema kajanja, skrcala je robu na rafu što je pred istekom roka trajanja. Jaje – jedanaest dinara, od nijedne vlasti ne dobismo takvog dara. Kakva junetina i tost hleb, daj ‘vamo
Nećeš mi doćija to znam.Jesen mi razum mutii kiše kao suze i lišće što žuti. Nećeš mi doćiu snu mi te nema.Kroz treptaj te vidimu oku te sneno tražim. Nećeš mi doćisrce mi tiho sluti.Pun mesec nemir mi budinećeš me lako proći. Nećeš mi doćinegde si dalekogde more peni i obala se stežemisli mi u
Човеколики Ја само личим на човека… Имам руке,као да нису моје, сломљене су…Оно што додирнем немам снаге задржати. Имам ока два,бејаху плава…Гледам свет, али свет мене не види. Имам уста,речи моје мртве птице.Мачак их смазао у лету… Имам срце,тако бар кажу.Ако лажу мене, лажем и ја вас… Имам и лице,тако испуцало огледало вели.Личим на човека…
