Starica čisti školjke na obali luke koja iščezavadok visoki ogavni mornari donose ribe za ručakna kapiji luke bogati broje zlatnikepred svetom budala ratnici hodaju ulicom usamljenoBrodovi u luci su prljavi od algi i ružni od rdjedeca se igraju pred zalaskom suncadvoje mladih se ljubi u vodisiromašni prose na ulicama ponovoPozorište je otišlo iz gradane rade […]

svi smo u šoku kakvom d fucking šoku nezapamćena tragedija kakva d fucking tragedija upravo dok čitate ovo događa se negdje opet isto jedna alfa muškarčina jedan bog batina jedna žena majka jedno dijete strah i to možda baš pored vaših vrata dok je muzika pojačana no vi ne gledate tuđa posla to se tiče

vraćam ti tvoje krpicenemam šta da dodam moje oko više ne vidi tvojei tvoje oko više ne vidi mojemoje oko ne viditvoje je slepou mrak smo se zatvoriliu mraku ni korov ne rasteu mraku ne raste ništamoja stopala su nekada se grejala o tvoja, sunce mojesada tvoja stopala hlade mojakoja nemam, nemam, pa nemam čime

Beskrajna svetlost prelama svoje niti, voda nosi tonove svetlosti. U njenoj dubini ništavilo, blato i mulj, a na površini… Miris vekovni, priroda je večna, dolazi energija sa neba. Nestaje potreba, jer tu je priroda, uzrok definiše smisao! Daleko od ljudi čovek je biće, stvor svojoj svrsi namenjen. Prljavština čopora je samo odraz početka, po dubini

U carstvu magle i smrada,Gde trulež do korenja seže –Cveću se niko ne nadaMraz, sve što nikne, reže. O ljubavi niko ne sneva,Tamo i najhrabriji – ćute,Nema ni suza, ni gnevaVisoke planine stoje nedosegnute. U carstvu magle i smrada,Gde gaze po prljavštini –Cveću se niko ne nadaKako bi raslo u najcrnjoj tmini. Živi se zbog

Snajper je uzela dva mjeseca iza silovanja. Legla bi na stomačić – da ga što bolje pritisne. Hitac je paučina Između dva mesa, srećo, Rekla bi, odebljavana drugim stanjem. Iscijepat ću ti naramak neba, Tako se kaže. Rodila ga. Moraš tako mirovati da se Može čuti kako u vodi vidri kuca srce. E, to je

PomračenjeNoćKrov KišaVetarJaTiRukaRuciPoljubacKilometarDžinTonikCigareMomenatZa stareDanePriča pričiFoteljaStarostMlada mladostKnjigaSlikaGlavaSlepe očiSlab sluhNeme usneSamDuh

I kiše su prestaleZima počinjeRuke su suveDuše razboleleHladan vazduh grize plućaNe pomaze šalNi pica vruća A meneNeki osećaj toplineTeraDa mislim na tebeZbog tebePuna mi jedra Svaki korakSvaki tiši šapatKa tebi vučeSamo želimKad dodjemDa si kod kuće

Nemoj me zaboraviti Ni kada odem zaboravu Nek od mene Bar mrve neke ostanu U svima vama I kada odem Sećanja nek žive Dok god vam srca kucaju Pluća pumpaju Duše vam mirne Nemoj me zaboraviti Ni kad dodju dani sivi Sunca ne bude Mora se isuše Samo Ne zaboravi mene Nek me u tebi

I kad sve prodjeKad vozoviPrestanu kliziti niz šineNebo prestaneDodirivati zemljuNoć prektivati dan Kad juče budeManje bitno nego sutra Kad ljudiPrestanu biti sve sem čovekaPsi počnu voleti mačkeBiblioteke zamene bolnice Sve se nešto zameni,obrne,okreneI kad sve prodje samoOstaniNe menjaj ni sebe ni meneBudi ti Budi tu

Vidim livade i poljanePune trave i pticaSvako ima svoj ukrasSve ozarena licaKad sunce graneU rano prolećeI ptica dolećeNa tek pupoljaste graneSve je živoSvi izlaze iz zimskog snaSve se budiMirisi opijaju ljudeSvežine reka i mora Upotpunjuju dušeVreme je za bašte kafićaTople kafe i hladne limunade

Na Vrbanja mostu sedam dana su ležali, leševi. Mrtvi. Jedno pored drugog, njezina ruka na njegovom srcu. Drugi su prolazili, gledali, šutjeli. Tek bi se koji zalutali golub sa Baščaršije sažalio nad njima, zapjevao odu žalosnu, pustio izmet. I dalje su odzvanjali ispaljeni metci, čuli njihovi krici, smijeh vojnika. Vojnika koji su, samo, činili svoju