Ima tih praznina koje mi ispune grudi Pa u zenicama dno zapada svugde Svod izrešeta zvezdama I mrlja crninu tuđim galaksijama Tad severni vetar zviždi poput frula Kroz rđava rebra fabričkih skela I rasčešljanih krošnji osakaćenih vrba Da jednostavno biva obesmišljeno Kao zagasla ognjišta Napuštenih kuća Koje nisu više ničiji dom
Када бих песмом могла да допрем до срца твог, можда не би толико зла било. Можда би смо се размели. Пружи руку пријатељства за боље дане. После ноћи,јутро мора да сване.
Prašina je sklonjena sa zelenog naninog kofera onog istog koji je ispisao kilometre pored njenih stopala na prugama sveta onda kada je biti žena imalo drugačije značenje. Tragovi puta na koži uvek su davali snagu na nastavljam dalje. Sada slažem svoje uspomene tu u vazduhu između koji miriše na prošlost i naninu i moju. Sve
Могао бих да пишем о љубави какву ни руски романи немају – од које би се постидели и Ана Карењина и Вронски и Толстој. О љубави прошлога века, Лоло, која би у теби пробудила љубав. Могао бих је у своје руке ставити, у љубави те сакрити и чувати од времена твоју н е в и
Следи новинске и остале таблоиде Реци како те свака рана као рана своја боли Сиротима по туру ударај Све ће то папир позлатити Мислим да ни у приручнику не пише другачије како се диктира хуманост као да то већ негде ни видели нисмо.
U diktaturi, Zabranjeno je da se govori, Da se pomene odakle sam Zato što to može drugog da uvredi. Zabranjeno je Potčinjenima da misle Radnicima da protestuju, Deci da kažu istinu ; A kod mene, Zabranjeno je da se govori o tebi Ali ja te krijem, kralju moj, I zahvaljujući tom zrnu razuma Srce je moje
Kada džin otruje moju hranu, Ja je pojedem i čekam te, A kad između nas podigne zid, Ja sednem uz taj zid i čekam te, Kad on pretvori laž u istinu, Ja zatvorim uši i čekam te, Kad mi taj džin naredi da ćutim Ja govorim pokretima i čekam te, A kad mi uništi kuću,
гледај да не постанеш сит месеца у костима или да ти лето не напусти југ Уме она да растера птице раскрвари небо Крећи се ван бинарног Разума О()дај се у сновима Пусти змију не скаче за врат Врат чувај од бесног пса учио нас човек Један два три Укини низове река Графиконе исто поништи Неће
Копам по својој трулој башти Из ње бацам све што је годило машти Цвеће греха и успеха у пламен заборава палим Да бих дала живот семенима малим Напред кроз нову воду крочим смело За мојом старом душом већ држе опело Ни дланови моји исти нису Од снова древних, у пролеће, побегли су Имена свог не
Ovo je baš neki dobar dan NIšta se posebno nije desilo I verovatno neće I ne mora Prohladno jutro svakodnevica popodne spokojno miriše na kafu na tamni biskvit i fil od narandže preliven čokoladom miriše iako taj kolač nisam čak ni napravila ipak grizem ga slasno nevidljivi slatkiš nevidljivim zubima Sunce je danas tako nežno
Razumem sunce Nije me čaša mamurluku predala treznog Ni konobarica stolu zbog ašikovanja To bi muka leđno da zapliva u grudima preko alkohola Jeste, lomio sam jezik za zakon bez reda I za noć ispio stoleće tražeći razbigarde (po)remetio javni mir Uranjao u astal da kucnem čelom u drvo I sebi zavalio šamar da prebrojim
Моји монолози су само начин да кажем не ђаволима који заузимају увек исту страну када је рат Мада никада није извесно чија ће рука пасти у окршају титана Ђаволима који се стапају у масу толико да тек привид може да открије намере мумијског режима Сви знамо иза каквих решетака те ставља привид и каквом ће
