Reko sam joj da je teška, I da preteruje ko i sve druge. Mislio sam – tako ide… Njima kiše, meni duge. Reko sam joj da izmišlja, I da mnogo od mene traži. Mislio sam – tako treba… Meni istina, njima laži. Stigla me je kao kletva Svih izigranih žena, Koje sam naveo
Уздиже се Месец високо на небу, сакривене не открива тајне. Чувар ведрих је ноћи, целе ноћи сваке поноћи. За ока сан не дозна, мира тело не спозна. Вреба опасност, светла одлазност. Зачух звона поворка, без сведока, одлази она. Ноћно небо тамно, тишином глуво, и светлом слепо. Светлом за истином, путем је слепо.
У који год час да се појавиш, бићу будан, Ноћ је најславније доба тишине ; Не могу да будем срећан, ако је теби живот тмуран, Нити желим да летим ако до тебе не воде те висине. Ко зна колико морамо мудри да будемо, Само да би схватили да нам то није доста ; Сањао
Sunce sija ali meni hladno je. U grudima mi vetar divlja. Želi me uništiti. Ova osećanja su otrovna. Ove uspomene su tako bolne. Želim da vratim vreme. Neka vetar svu tugu i bol odnese. Vatra neka večno gori u meni. Sunčevi zraci nek miluju me. Sjaj meseca nek mi osvetljava put.
Искра, ока мог од погледа твог, искра је душе и срца тог. Искру не гасе жубори воде у реци, дубоко су скривене тежње у сенци, животи нам кићени најбељи венци. Волим је у сенци, одраз пије истине у реци. Наслањамо главе о раме, ћутња проговара гласно, истина очи угледа јасно.
U meni se bude sećanja tog zlatnog vremena. Vremena. Kada sam te ludo volela. Vremena. Kada sam zvezde brojala. Vremena. Kada sam bila srećna. To zlatno vreme zaboraviti neću nikada. Neću dozvoliti da uspomene izblede. Svako sećanje ću čuvati do kraja života. Sve događaje zlatnog vremena.
Tvoje prisustvo je sila, Jer uopšte ne vladam sobom. Sve moje snage pognu glavu Zbog slabosti pred tobom. Ja te imah ispred sebe, Ali, ne smeh da ti priznam. Eh, da si prišo korak bliže… Da me pamet sasvim izda. Čitav se život trudim Da se obuzdam. Jer, uvek na sve Uzvratim na
Голема је патња, народа једног рода. Зарад похлепе туђе, издаје своје Земље. Истина продата, другима Земља дата, образ да се продати, изгубљена част никад се не врати. Големо срце пати, муци издаја слади, Земљи широм јади, неправди срб се инати. У бој на Земљи тој, отаџбино живот пашће мој. Божура поље
Svemu je došao kraj tog dana kad si okrenula glavu od mene i nastavila dalje, kao da me nikad nije ni bilo. Sretnem te ponekad, verovatno da bi me, uprkos svim mojim dostignućima, malo spustila na zemlju i vratila u realnost. Poslednji put se to desilo pre samo par dana, u možda i najpopularnijoj kafani
Šta vidiš kada pogledaš u moje oči? Možda suze? Ne, neću plakati zbog tebe. Neću u inat. Od sada će u mojim očima da bude vatra. Odlučnost. Za borbu kroz života. U mojim očima neće biti tuge za tobom. Bilo je tuge. Previše tuge. Ali mi je ona dosadila. Sada će na njenom mestu
Хоћу да стигнем лептира, среће на сопственим крилима. Удахнем и застанем у месту, упереног погледа ка небу, не пронађем скровишта звезду. Осетим прашине небеске, не мислим и неће срце о њој. Остављам болне кораке без ње по Земљи тој. Околна не знана места, очима запала из небеса плавих, фали једна звезда од хиљаду палих.
Zagrli me. Tako da mogu da osetim tvoj vreo dah na svojoj koži. Da zadrhtim od sreće. Da se istopim od slatke nežnosti. Zagrli me i ne puštaj me od sebe. Jer tada ću biti srećna. Srećna u tvom zagrljaju.
