Моја мајка простире веш. Моја мајка не воли зиму. Боле је руке и зглобови јој шкрипе као врата на подруму. Моја мајка не воли снег. Каже да јој коса поседи дупло брже. И не прави разлику између старости и иња у коси. Моја мајка не воли зиму. Каже да доноси старост – Она […]
Zvao sam te onomad trebao sam te zvonilo je dugo… i odzvonilo do srednjeg uha Bez odgovora Verovao sam da si opet van dometa kao i obično nedostupan Možda je centrala zavijala u pošti. Često je bez veze kad jesen udara u odžak odbija o oluke i mlati prazne žice Uvek si zauzet nekim ko
Не тако топлог мартовског дана Проломи се небо над престоницом музике И као снажни олујни ветар, Угаси бедну свећицу звану живот Људскога створа који имаше бол у грудима. Дух звани смрт не осврну се за боцама Доброг вина донетим на поклон, Нити за хартијама пуних неких чудних мрља, Што их нотама зову, Насталих из дубине
Liju oči suze boje vina tužne boli žele da speru, gorčina u tebi što stoji nemirne dane ti čini. Teške su reči ove ne zna im se poreklo, ni zemlja rodjenja imenom tvojim ih zovem. Kad mi te spomenu osmehom suze krijem, kao duga nakon kiše lažna sreća. A ljudi ko ljudi
SARA JE BILA MALA KAO MALA JE I UMRLA Jednom ćeš pokisnuti u ponoć Na ulici ćeš biti sam sa svojim mislima Zaboravićeš u kom pravcu si krenuo Izgubićeš se u ulici istine Bićeš zarobljen u sopstvenom slepilu Zastaćeš ispod ulične svetiljke i videćeš svoje reči u obliku svetla koje peče oči Ostaćeš zbunjen gledajući
Чуо сам из старих прича, неки цигани су учили коња да гладује. Умро је након неког времена. /таман су га научили да гладује, кад он црче/ Чуће се и из наше приче, неки песник је учио жену да преболи. Отишла је након неког времена. Научила је како да преболи и заволи д
Тих година био сам облак у панталонама. Био сам Мајаковски. А нисам хтео да будем песник, понајмање твој песник, или њихов. Нисам хтео да говоре како живим и умирем због тебе или због њих, како сам умро без љубави. Не бих да греше. Ја сам љубав ж и в е о. Са тобом и са
Zašto rudarite nebu rake tražeći Boga pod suncem Vidite li da tavan prokišnjava sirćetom kao kišobran progoren cigaretom osmesi na usnama su nam kiseli Otkud vam pravo da mi sivite plavo Da bacate u kantu dečačke snove pa šta ako su nedosanjani Moji su svi od reda Pa šta ako su mali kao zrno soli
Jutro. Sunce koje izlazi daje lažnu nadu da svet i život imaju smisla. Ptice koje lete, ljudi koji idu negde imaju cilj. Cilj koji produžava život. Kretanje. Kretanje jer mora, jer treba. Koliko njih se kretalo istim ili sličnim ulicama u ovom ili prošlim vremenima. Koji i koja više ne postoje. Leže ispod zemlje. Bez
Zabluda vara da smo skovani od zvezda treptavim sjajem iznad užeglog temena. Gladna noć za večnim mrakom Šapuće uspavanku ubicama Boga. Anemični smrtnici s omčom oko grla Grebemo nebo sa ilovačom u noktima Vera u nama ne priznaje otkucaj Što sekundarom izmiče stolicu pod nogama.
I pijan čovek je simbol progresa strada na temelju apsurda porez plaćam mamurlukom od srca eksirao sam zvezde noći na iskap do prebijene pare jutros prelistavam obećano krvavih očiju da ne razbijem smisao o pločnik Jer da se to desilo kako bih gospodi sto altruizam ne priznaje osvanuo kao loše pročitan naslov na čestite oči
Pljujem ja pomalo na vaše ordenje, titule i nakićene kupljene diplome. Epolete nanizane o slegnuta ramena. Medalje gvozdene o vrat obešene koje vijore poput grana tužnih vrba u kasnu jesen. Na uramljena priznanja datumiranim pečatima pripijenim uz zid kao jeftino roblje. Na zahvalnice, nezahvalih klovnova za nedela. Priznajem! Ja sam prvi pomirio dve obale sujete
