Odavno si ti mene napustio. Ne zoveš me. Ne pišeš mi. Odavno si ti mene zaboravio. Ne boli te srce na spomen mog imena. Odavno si ti mene izbrisao. Iz svog života  Iz duše Iz srca. Odavno si ti mene proterao. Poslao si me pakao. Iskvarila su mi krila. Odavno si ti mene prevario. Nazvao […]

Nećeš ga više sresti. Nećeš ga više ljubiti. Nećeš ga milovati po svilenoj kosi. Nećeš ga grliti dok ne ostaneš bez vazduha. Nećeš ga nežno ušuškati u svoje naručje. Nećeš više slušati njegov glas. Neće te zvati ‘oko moje’ i ljubiti u oko. Neće te ljubiti do ludila. Neće te više posmatrati do jutra nesvane.

Iako će početak zvučati romantično I bez obzira što će i ta tragična pesma doći konačno Moramo ispevati nešto vrlo fobično Sa naslovom užasno A to je naš pad Beše to ovako Čovek je mlad Gleda u fenomene dugačko I pronalazi svoje umeće životinjsko Sa Prirodom da bude u skladu višestruko Sve u njoj traži

Noć je, udaraju stare eksplozije zvuka Koje znače novi raspad struka                 Paklena je to buka Mala šetnja, dugačka linija bespuća Velika molitva goruća Razgovor, dva glasa, jedna duša Ali neki drugi ludak ih sluša! Liči na ispovest Ali zapravo je zapovest Spreči me, spasi me! Uništi mi ove drame Zaleči mi sve traume Ali, jasno,

Ponovo dolazeKroz mene prolazeI kao krvavo sunce u mene zalazeKao u horu izjavljuju optuživačke iskazeŽiva vatra njihovih ŕeči trujeA ovde je zabranjeno da se psujeTo je zvezda koja se ne potkupljujeI sa svojim zracima čistu mržnju emituje

Moje odsustvo me pogađa Jer moj um opet nešto nagađaDa se nešto strašno događaČelik opet prolazi kroz moja leđaNovi gubitak sebe je siguranA stari ja je ponovo tu, tužanJer je izgubio epitet dostojanI moje srce opet sanja izgubljeno vremeJer su  se otopile sve one lepe kremeNiko u mojoj unutrašnjoj drami nije moralanProtagonista je izgubljenPrinc za

                Izgubljena ljubav Prošli smo mnogo kroz suze i smeh, sada su tuga i bol naš jedini greh. Gledam te oči, nekad bile su sjajne, sada su tamne i pune tajne.   Smešiš mi se lažno, a duša ti plače, kao da skrivaš tajne, bolne i teške, zašto

voleo bih da zavirim u tvoju devojačku sobu dok uvijaš kosu stavljaš svetloplavu senku na kapke  očiju kao u srne a cela soba dva sa tri  miriše na ’red jeans’ voleo bih da sam stranica tvog dnevnika da na belom papiru mastilom napišeš svaku svoju bol  da je proživimo zajedno  voleo bih da sam pramen

Večeras je jedna od onih noći kada je srce stjerano u najuži i najtamniji kutak tijela, i ove moje sobe u kojoj sam potisnuta ja i sve moje teške emocije.   Večeras je ona noć kada duša jeca, očajnički traži pomoć i izlaz iz ovog nevremena kojeg stvaraš.   Večeras je noć bez zvijezda i

Ležem u krevet u odeći koju sam nosila u grad. Ne proveravam da li sam u kofer spakovala punjač. Ne proračunavam da li će mi jedno pakovanje uložaka biti dovoljno za celo letovanje. Naslanjam slanu kosu na jastuk. Opuštena sam. Ili sam možda tužna. Tužna toliko da mi više nije bitno da li ću prljavštinu

Previše je nesna u ovoj sobi pa sam otišla na balkon gledati se s nebom, dovikivati se s letom galebova i milovati se s povjetarcem.   I, odjednom, samoća se prestrašila. Ne mogu spavati kad popijem pivo. Budim se, razmišljam i nazadujem. Trebala bih početi tražiti sreću drugdje.   Kad sam na ovom balkonu, ona

soba mu je mirisala na voćni jogurt i na cigarete a on se potpuno stapao s njim on koji leži ns krevetu starom i otrcanom čije skripanje stvara zujanje u ušima ali on čini pogled esteticnim izgleda kao slika dorijana greja njegovo karakteristicno crno odelo par broja vece koje se razliva po krevetu  je isto