Ja sam napolju A ti mi kažeš dođi Ja više ne znam gde  Tamo gde si nekada bio odavno te nema Idem od jedne do druge zgrade Zagledam u interfone Tražim neke brojeve I neke kuće Idem od vrata do vrata Od ulice do ulice Pretražujem svaku livadu I svaki park Zurim u svaku terasu

Nemoj samo da odeš u noć Nemoj da izuješ papuče I odšetaš bos Nemoj samo da baciš peškir I smrknutog lica produžiš Stani Mi smo tu Ima još sunaca i kiša Zvezda i vetrova Koje treba da podelimo Molim te, tata Nemoj samo da odeš u noć Čekamo te za stolom Da se smejemo I

  Ja sam tvoj jedini mogući izbor. Pogrešan. Tele spremno da utrči u zagrljaj dželatu, nesvesno da tvojim napuklim vratima vuče me mračna magija detinjstva koje se ponavlja, ples krivice i naivne vere u neko bolje sutra što menja sve iz korena. Ti si portal kroz koji nasmejana ulazim u obećanu zemlju, samo da bih

  Ugasila se i poslednja sveća na stoluSvedok naših upalih očiju i bledih licaŠto sede u krug i mole se za pokoj dušaSnažan vetar lomi svoje pokisle graneO prozor koji krije tišinu te mračne sobeUzdasi su se pretvorili u teško očajanje Naša tela su izgubila ljudsku toplinuA ruke beživotno vise sa izmorenih ramenaPostali smo stranci

Nisam se uklopila Uvek hodala uspravno „K’o da si kolac progutala!“ Sve i da jesam, to je moj kolac Šta kome smeta tuđi kolac Dođi ti pa se nosi sa njim Ako znaš I imaš snage za njega   Nisam se uklopila Tek sada razumem Nije njima smetao moj kolac Već što ga uporno nosim

Petak je. Majušnom činiš me.Iznova otkrivam šta znači ćutanje,iako njegove redove odavno ispisujem.Životni bukvar za čitanje iznova i iznova, zovu ga mnogi.Pa iako takav, često se guši u prašini zaturen na nekoj policisačinjenoj od bezbroj ponedeljaka. Ne grešimo kad nas izdaje snaga pred nekim.Tu je taj kamičak koji žulja, pa su cipele teže, dok danik’o

I ove jeseni slika je ista:Šuma umire i ne blista.Umire lišće, umire travai drveće ide da spava.Umiru topli dani i noći,ni žbunju nema pomoći.I rekao bi sada svako:Umire sve, to je tako.TokU jesen rađa se kiša,vetar što duva pa se stiša,oblak ljuti što sunce gasii munja sjajna što nebo krasi.Rađaju se životinje mnoge,neke ljupke, a

Kada mi nedostaje, ja tišinu u boje pretvaram.“Stvaraj, Oko!” šapuće mi kroz oblake – i ja stvaram!Rasipa se boja po platnu k’o po ulicama svetašto bi njegov skakutav korak i glas.Umesto mešanja bojeja ga crtam kako pleše i pobeđuje sve nas! Pleše paganski, visoko podignutih ruku!U krug, u krug, u krug… Potezomčetke slikam mu širok

Mojoj Vesni  U polju Božura onaj sišto rosom poji sve.Geometrijom latica životaiscrtavaš sne. Zagrljajem i potezom četke,duše hrane tvoje ruke retke.Iskra si sjajna u tvojim potomcimaEonima unazad umivanasedefnim gorskim potocima. Planinski dah u plućimaosećaj je pored tebe sedeti.Treni takvi-kakvinikad neće bledeti!Vidim li u letu hrabrog Mišaratebe ću se, ptico, setiti! Tvojim stopama kad idem,dobrotom se

Думати, думати и само думати! Не знатно сам унапредио баћушку Лењина. Наравно да треба и учити. Стицање знања је носач надоградње. База од које се креће. Што више информација, повећан је број комбинација. Тајна лежи у примени накупљених података. Данас је васељена стационирана на мрежи. Зашто преоптерећивати капацитете? Бубање напамет закинуто је смисла. Одговори су,

Воз који касни, ускоро не долази. На перону мноштво људи, нестрпљиво чека и куди. Свако на неког чека, док време ко да стоји и не потекне смрзнута река. Учини се време ко да стоји, на који ли перон воз долази и са ког ли перона полази? Видим, један воз како брзо одлази. У ноћи како

Сваким наредним открићем, удаљавамо се од творца. Сагледавамо извесност и стрмоглављујемо у снужденост. Рај је раскућен, небеса су окупирана. Пакао се топи, испуњава га магма. Препуштени разуму, напуштамо веру. Окрећемо се идолопоклонству. Наука је популистичка религија. Садржи есенцијалне карактеристике. Нама влада Господ технологије. Овенчан у облику уређаја. Невидљива сила, што обитава у сајбер галаксији. Недокучива